колико га бијело грло носи! Како ли је клепио курчинама а она огромна ледина неједаред стане подрхтавати и пуцати као да је неки ужасан земљотрес, стуштише се тешки црни облаци као пред потоп, а из неба се проломи таква рика да се и он сам намах препадне! А тамо гдје до малоприје стајаше набујали глог пун слатких плодова, отвори се неко бездно из којег је куљао густ, непрозиран дим. Приступи Кир-Уд томе гротлу, мада су му гаће биле пуне страха, али има што и видјети: сам свети Сисоје извиривао је из тог пакленог дима, насмијан и млад, као да већ није одавно мртав! » Како ли се само вјешто направио, јебем ли му свеца мангупског!», тихо помисли грешни Вукајло но у тај час, као да му је мисли прочитао, приступи свети Сисоје к њему и рече:
- Завири ми под реп, мајсторе! Завири, провири и мири- тамо ћеш можда наћи лијек за твоје трокурје... а што се пјесме тиче, можеш је свирати курцу довијека!
Посмотри мало боље Човјек-Трокурац светитеља а овај сав у бијелој као снијег одори, са огњеним мачем у руци, сасвим налик Анђелу Божијем који му се ономад у сну указао. Но ипак не сасвим: испод скута му намjесто дандала испада велики длакави реп, којим све укруг врти и дозива! И опет одлучи он да послуша светог Сисоја и учини све како је овај тражио; задигне, дакле, Лелемуд бијеле скуте и провири под светитељев реп, кадли има што видјети: подно репа зјапи пиздурина велика, рундава и мрачна какве нигдје на свијету не има! Трокур каквим га је Бог створио, намјери се он нахранити то разјапљено гладно ждријело: хаику да замези, десетерац да се људски омрси, хексаметар ко тепсију баклаве! Ал ништа од свега: како ли је који курац стављао тако је тај дубље у рундуљу Сисојеву пропадао; смисли онда он да дода и прсте, но ни од њих никакве вајде! Стави несретни Човјек-Трокурац најпослије тамо и цијелу шаку, па и руку, но и њих прогута мрак светитељев доњи. « Нуто јада », помисли он опет тихо у себи, спуштајући главу не би ли видио гдjе му нестадоше курчеви, шака и рука: тури најзад главу на сам улаз пиздурине те, и звирну, ама у трену пропаде читав у њој!
Обре се сад Курајло-Вукајло-Михајло у мрклом мраку, нигдје ни трачка свјетлости, свуд унаоколо мукла тишина. У неко доба учини
202