видио, но биће( промрмља он сам себи у муда) да је Спрчени угурсуз ипак голу истину казивао! Ослушну елем он испрва своје хаикукурченце и први пут зачу како се из њега извијају неки ситни звуци налик жубору горских извора; потом се обрне на своју десетосложну буџу из које се поносно орио мили звук гусала( што прије такође није опазио!); најзад опрезно такну хексаметарску топузину на чијем врху( штоно кажу: главићу!) сјеђаше слиjепа старина и појаше древну причу о војни и страдању једног хероја. « Није ми оклијевати », тихо помисли Кур-Вукајло у себи, « ово су Божји знаци свакојако: а можда је и сам Ћопо Спрчени прерушен онај Анђео што ми је на сан дошао, дандало ми показао и на даљи ме пут навео?». И та мисао као муња ошину му мошњи, и он схвати да му више није ни трена овдје сjедити, и смјеста пође – шта пође, полећe!- пјевајући успут из свег гласа, колико га бијело грло носи...
... Пролазио дан за даном и смјењивале се ноћи, а Кир-Лелемуд ходио је многим предjелима неописиве љепоте, у којима је сретао тмушта и тма чудеса. Своја три курца још је боље пазио, поучен Ћоповим( илити Анђеоским, илити Божјим?!) ријечима о њиховој великој, тајној моћи: никада више на ум му није пало да једним траву коси, другим воду носи а трећим снаше проси! О ријечима пак поганим хећима Минџе Карамехмедовића више није мислио, јер је добро знао да ће се прије или касније обистинити пророштво бабе вјештице о светом Сисоју, заштитнику свакојаких видара, изгонитељу најстрашнијих урока. Него је Кур-Михајло и поред чврсте вјере почесто бивао гладан, па се тако једном, после много година хода, застане на некаквој огромној ледини, испод једног набујалог глога који његовом уморном стомаку поналичи на праву правцијати цркву. Маши се он за глогиње а оне као заковане – ни једна неће да се откине; зграби на то Курајло једну мотку што је у близини лежала, и тек што је замахнуо да њом отресе глогиње кадли га неки глас изнебуха( или из муда, или из мошњи?!) опомену:
- Не чини то, грешниче! Ласно је туђим курцем глогиње млатити! А својим у зле часе низ вјетар клатити...
Загонетка та бијаше више него јасна Човјеку-Трокурцу: узе он у руке сва своја три курца, те удри њима о ону исту ледину, из све снаге,
201