открио дандало е да му и он рекне штогођ о промјени на коју га
наговараше препредени хећим Минџа Карамехмедовић; а у чело му
је упро прстом средњаком не би ли га упутио да још добрано
поразмисли о свему?! Па ако је Анђео казивао исто што и стара баба-
вјештица, само другачијим ријечима, онда није било куд неголи
наставити даље, путем ка светом Сисоју или негдје још даље...
...И док је тако Кур-Уд (звани Вукајло-Михајло) размишљао о свему,
ето ти се и раздани, те одлучи он да се мало заложи прије поласка.
Таман стаде вадити из кесе доручак кад угледа како му однекуда у
сусрет долази некакав ђак, штоно кажу змијски подкурњак, то јест
прави дилбер, од онијех што би и муху у лету појебао (но се једном и
тај преварио, те прцукнуо умјесто мухе свица у лету: због чега му
кита оста довијека кљаста и богаљаста, а надимак му поста Спрчени,
односно Ћопо!). Елем, када му се тај ђак (то јест исти онај Ћопо!)
приближи на пушкомет, поздрави га Човјек-Трокурац по реду,
запита за оца и мајку, па јоште и ово вели:
- Можеш ли ти мени, побро, поближе казати гдје свети Сисоје
обитава, преша ми га је наћи, или ми је већ једном мријет од невоље
која ме стрефи! Јербо сам ти се ја са три курца родио, таква ме је
добри Бог створио, ал’ људи ко људи – не признају божије, но се
смију и све шалу тјерају са мном! Ама ми је опет најгрђе што ни жену
не могу пронаћи, да понесе моје чедо под срцем, већ се свака после
једне ноћи наужива у мени и побјегне!
- Не будали, Курајло – одврати му препредени ђак. – Није твоја
невоља једина: ево и мене већ четврт вијека Спрченим зову,
свеједнако због малене курчеве грешке! И не слушај вјештице бабе
што ти зборе, нит Хећима старог Минџу Карамехмедовића: није твој
буздован шестостопни тек за јебачину створен, нит тврдоје
десетосложни за влагу росуље, ни најмањи-најтањи за прчевине
разне! За пјесму ти је њих Бог дао, побро: онај први за хексаметар,
онај други за јуначки десетерац, а трећи ти није ништа друго до
хаику! Него пођи ти лијепо свијетом и пјевај што коме кад устреба,
тако ћеш се ласно и љеба најести и светог Сисоја дозвати!
Зачуди се Човјек-Трокурац овим мудрим ријечима Ћоповим,
зачкиљи на једно око не би ли можда неку подвалу у свему томе
200