ишао ономе хећиму, невјернику што ми је зета претворио кроз враџбине у Злојеба, а сестру у Злопичку? Па он и теби спрема такву пакост, докле ти је препоручио ону промјену?! Не трампе божји људи курце за пичке, нити долазе на вјештичије легло, црни несрећниче! Него лијепо ти отиђи мом ујаку светом Сисоју, посисаће ти тај све што је од урока па и преко тога, можда!
И пође сада овај Човјек-Трокурац тамо гдје га је стара послала, мада му никако не бијаше мило по пустињи ходити. Забаци он на раме свој први курац( онај што шест стопа бјеше у дужину!), други стави под мишку( онај десетосложни, налик скамењеној гусјеници!), а трећи-најмањи, најмилији-најтањи, сакрије сам себи у дупе, да се пред свијетом не срами. Пустиња се отегла ко слинци у поњави, а наш Курајло ни сам не зна колико је још пута преда њим: зато смисли он да заноћи под ведрим небом и да чека неће ли му се што у сну указати! Заложи ти тако он ватру, од пијеска направи узглавље а од вјетра покривач, те спокојно захрка...
... Негдје око поноћи усни Вукајло чудан сан, сличан и приличан самој јави. Пред њега је као изашао Анђео Божји, у бијелој као снијег одори, са огњеним мачем у руци: прстом средњаком упре тај Анђео право у његово чело и рекне му:
- Овдје удри курчекањом својом, да из главе избијеш мрклину, да засвијетли стаза која ће те одвести тамо куда си пошао!
Но не откри му Анђео којим од своја три курца то да учини, али на трен задигну скуте и откри своје огромно чупаво дандало из којег се све пушило, те смијући се рекну још ово:
- А после удри овдје, само мушки!!!
На те последње ријечи прену се Кир-Лелемуд иза сна и устрашен поче гонетати што би му све то могло казивати? Погледа пажљиво свог стојка, потом се маши за алатљику, па најзад нујно баци поглед и на малецког: сво троје бијаху добро да боље бити не може – како шест стопа дуги стојко, тако и десетосложна алатљика, а о малецком( најмањем, најмилијем-најтањем!) да и не говоримо!!! Опет се Курајло присјети својега сна, и Анђела Божијег у њему: биће да је тај
199