му се да у даљини нешто шушка и као неко кандило да жмири;
повиче Човјек-Трокурац колико га бијело грло носи:
- Овамоте, побратиме, за Бога милога! Знадеш ли излаза из овога
ждријела, из ове рундуље, из ове мрачне пиздурине?
А глас из даљине, као из неког вихора, одазва се:
- Ја сам ти се овдје, побро, прије много љета изгубио: пошао сам
тражити свог коња који је светом Сисоју под реп упао, и ево ме гдје
га још увијек тражим! Но тврдом се вјером завјерих да ћу га наћи,
макар сам кроз сво то вријеме и осиједио, и безкур остао...
На последње ријечи Човјек-Трокурац као да је занијемио: неће ли
и он довијека остати изгубљен овдје, попут овог што тако дуго
лута тражећи свог коња? «Пођи за курчевим здрављем,
завршићеш у пјесми», промрмља он сам себи у муда, а нова
мисао ошину га као муња из мошњи: «Но пођеш ли онда за
пјесмом, нестаћеш без трага: у мркломе мраку, без трачка
свјетлости, усред мукле тишине...»
.... И на част ти лаж, на част ти пиздурина света, на част ти сићани
хаику, и поносни десетерац, и староставни хексаметар! И Минџа
Карамехмедовић, и Анђео Божји у сну, и савјети вјештице-бабе, и
Спрчени ђак Ћопо! И наравно Сава Дамјанов: на част ти
најлажније лажи Лаж!
203