историја, а то је историја мушкарца и жене!“ Из ње као да проговара и
наратор Булгаковог романa: „Читаоче, за мном! Ко ти је рекао да на
свету не постоји права, верна, вечита љубав? Нека томе лажљивцу
одмах одсеку његов погани језик! За мном, читаоче мој, и само за
мном, и ја ћу ти показати такву љубав!“ 4 „ Д в а л и ц а и с т е с у д б и н е “ , д в а
мултисемантичка симбола, два Језика која творе Све(Т)... ВУК и ДЕСТИНО!
Било да говоримо о Стварности или Сну, о Стварности Сна и Сну
Стварности, једно је сигурно: NOMEN EST OMEN! И у овом роману,
однекуд израњају Хајдегерове речи: „Изговорити некоме име, значи
призвати га у постојање!“ Херметичношћу Језика као Сина Велике
Тајне, који је друго Време и објава Суштине и који отвара врата
Вечног и пут Имену – Идентитету, Сава Дамјанов ВУКА и ДЕСТИНО
именује принципима Мистерије, Мита и Прапочетка. (ЧО)ВУК и
ДЕСТИНО могу се означити филозофским појмом „А SЕ“ (нужно биће),
сасвим супротном свему ономе што бисмо именовали као „AB ALIO“, и
једна оваква митска и земаљска љубавна Прича показује на који начин
бесмртности, као оноземаљској категорији, земаљску потврду дарује
исконски ЕРОС. У митском, стварносно-ониричком или пак безвремено
кодираном тренутку „4 и 15“, сусрећу се СТАРО и НОВО Огледало –
Космос, Мит, Историја и Идентитет једног народа и једне културе, са
вечном Љубављу као неограниченом Истином. Постмодернистичка
Итика може се схватити као интерактивни комуникацијски процес
између две свести: Апсолутне свести аутора – „мага алхемичара“ и
Пробуђене свести читаоца. Ако бесконачну Свест посматрамо управо
као Тројство Бесконачног знања, Бесконачне Љубави и Бесконачне
моћи, а њену индивидуацију као ЈАВУ, САН, ДУБОКИ САН, при чему се
сва три поменута стања проживљавају опет у СНУ, тзв. људском
животу,
онда
бих
премештањем
ових
чињеница
у
постмодернистичком коду „anything goes“, могла створити сопствену
формулу која на неки начин постаје и магична формула овог романа:
ЉУБАВ+ЗНАЊЕ=АПСОЛУТНА МОЋ, што потврђује и његова јунакиња:
„Тако спознајем оно што је даровано само Бесмртницима као Знање:
Почетак и Крај су Једно, време између тога је привид јер Биће твори
Вечност у којој су Суштина, Смисао и Уцеловљење“. И можда је
сувишно поставити питање ко су ВУК и ДЕСТИНО (одговор би могао
бити мистификација мистификације у мистификацији, а сам роман
као барокна магична сликовница или магични квадрат, овај пут у
постмодерно-барокном закриљу, из дана у дан, причаће сопствену
4 Михаил
Булгаков, Мајстор и Маргарита, Београд: IP BOOK, 2009, стр. 287.
196