Причу, откриваће сопствене кодове, чуваће сопствене тајне); суштинска питања која је донео овај роман, откривају се у љубавним дијалозима његових наратора( али и у претходним текстовима Саве Дамјанова, попут добро познате приче Хипостаза Љубави): Где су наше координате? Да ли смо као Једно толико моћни да разумемо СВЕ( Т)? Да ли нас Љубав заиста изједначава са Боговима? „ КО ЈЕ ОВДЕ ЗАПИСАН У КЊИГУ ВЕЧНОСТИ, ТЈ. БЕСМРТНОСТИ, ТЈ. КО КОМЕ ДАРУЈЕ ВЕЧНОСТ?“ Можда би прави одговор био АРХЕТИПСКО ЗАУВЕК! Архетипска Љубав која је доказ да координате времена нису исто што и координате Вечности! А координате у којим се сусрећу Вук и Дестино( 4 и 15?), јесу СВЕ( Т).
Тајна Бесмртности сада се обзнањује у „ Језику Љубави“ или „ Љубави Језика“, јер Језик није „ Онај који одлази“. Исписујући „ ПОБУЊЕНИ АТЛАС ЉУБАВИ“( или пак Њену Химну 21. века), Сава Дамјанов уписује СЛОВО које беше од Искони и које ће бити на Крају – „ мада Краја уистину нема“. Итика Јерополитика @ VUK „ дете је многих жанрова“, и свака њена интерпретација која би „ претендовала на свеобухватност“, показала би се као „ илузорност“ 5. БИЋЕ као неухватљиви неологизам своју текстуалну пројекцију добија управо у овом роману чији аутор, попут Адама речима даје своја имена. Па тако и Вечност добија своје Ново име, вечност у којој свако значење постаје Биће. И као што Хегел наводи, „ реч ВЕЧНО незгодан је израз“. И Историја и Љубав у роману С. Дамјанова искључују категорију времена, јер Вечно ЈЕСТЕ – постојање и престајање искључени су.
5
Часлав Ђорђевић, О тварање поетског простора, Београд: Службени гласник, 2011, стр. 7.
197