Jedni se pravdaju: Tranzit. Drugi se ne stide slasti,
A treći jecaju: Ljubav! Grozničava pratilja propasti.
Dušo, za koliko se tu menja krv po današnjoj skali?
Pet evra više, da ti ga majstor bez kurtona svali?
Nož? Dobro dođe ako zaturiš otvarač za konzerve.
Doris ne razume jezik, ali već je potrošila rezerve.
Obuzima je zelena pohlepa, šuštava poput zmije,
Pa ipak za tren okleva, jer srce joj neobično bije.
Potrošena princeza od prekoputa, gleda krišom,
Onda cikne: Ja! Uzmi mene, igraću ti se s pišom.
Ali niko nju više ne vidi, tako je već četiri zime.
Predugo je pod Plavim mostom da bi imala ime.
Njen očajnički vapaj beščujno u huku vetra minu
I jedino potera Doris da se brže popne u kabinu.
Doris oseti mučninu, da nije ponovo trudna?
Ali izveštačeno se naceri da ne ispadne čudna.
Odavno joj se više ne povraća od ustajalog znoja
I metalnog mirisa pod noktima, ispod crnog sloja.
Ne, nešto je drugo, neprimetno joj drhturi ruka,
Al kad on reče dvadeset, odjednom nestade muka.
Mesec je pravilno okrugao, nemilosrdan i plodan,
Da nemam ovolku trbušinu, bio bih ti možda zgodan.
Znam spuštala si kriterijum u svakom novom porazu,
I kad krenem rukom pod sedište, videćeš sve u odrazu.
O kako bih voleo, dušo, da nisi samo još jedna u nizu,
Ali već predugo, predugo, predugo imam radnu vizu.
Pohotno stežem volan i drhtim pred mogućnostima
Mesec se već kotrlja pod nekim sledećim mostovima.
Ne brini za mene, Doris, niko ni ne zna da sam stigao,
I toliko je hladno da mi se još od granice nije digao.
Neki kažu tranzit, a neki ljubav, ja nisam načisto,
Ali jesi li, dušo, primetila, kako nož i novac mirišu isto?
239