pitamo se šta ćemo s njim. Stojeći pred odrazom najsnažnijih bojazni, shvatamo da nemamo nijedno opravdanje koje bi se još i moglo provući pred drugima, ali pred sobom – pred sobom je došlo vreme da zaćutimo, da se vise ne opiremo strahu, već da u njega uplovimo, progutamo ga, zagrlimo, poljubimo, da bismo ga udavili. U trenutku kad nam sopstveni kukavičluk postane stvaran, nema uzmicanja, samo je još zid iza leđa, ostaje samo borba.
Žao mi je što nisam pila kad mi se pije, i nisam plesala kad mi se pleše. Žao mi je što sam toliko strahovala i plašila se čak i svoje senke. Vreme ne mogu da vratim. Sada sam tridesetogodišnjakinja koja treba da ima posao, stabilnu vezu, svoj kutak, a ipak, danas mogu samo da se nasmejem tim predviđanjima trinaestogodišnjeg deteta. Sada više nemam ništa svojom odlukom. Ili imam. Na raskrsnici sam i samo treba da zakoračim. Gušila sam se dovoljno dugo i odlučila da svom silinom udarim u te ruke na mom vratu i da udahnem. Počelo je, a osećam kako sam još zastrašenija. Znam da sam izašla iz učionice u podrumu, ali još uvek ne znam gde idem.
Pred sobom je videla put koji je izgledao savršeno jasan, prav i smislen, ali već posle nekoliko koraka, slutila je, naići će na nove putokaze. Umesto jednog, ukazaće se bezbroj staza utabanih i još nedovoljno prohodnih. I ponovo izbor, mogućnost, želja da biraš. Kako je mrzela to! Lepše je kad je već sve zacrtano unapred, drugi ti nametnu pravac, ti samo pratiš. Ne lepše, lakše.
Slutila je i da će stajati tamo ne znajući kuda da krene, razmišljajući, lomeći se, kolebajući, mučiti dok ne iskoče vene na slepoočnicama. I sluti kako bira jedan od ponuđenih puteva, odlučuje se, već vidi sebe u pokretu kao da se zaputila, nogu je malo odigla od tla … i tad počne. Piskavi glasić pita: Jesi li sigurna? A da ipak... Govori sebi da ne sluša, da je dobro uradila. Nastavi, nastavi. Za trenutak joj se pred očima odigraju žive scene predviđenog života, vrlo lep neki deo sebe ostvaren, ali bi se odjednom zamaglila idilična slika donete i ostvarene odluke, a nju bi smenila ona mnogo poznatija – ona kako plače zbog nečega, povređena je, i naravno, kako primorava sebe da ustukne. I, i taj izbor se ukazuje kao loš. Ipak. I dalje stoji u mestu. Misli. Krene i vrati se. Obodri se toliko da misli da će uzleteti, a onda – tras. Samo sekunda u kojoj, umesto vere i samopouzdanja, počne u jednu grudvu da se skuplja nešto sivo i gorko, sastavljeno od prošlih poniženja, ružnih reči, opsesija, tuga, zbog čega dolazi kraj odlučnosti. Ponovo bi bila na istoj raskrsnici.
95