ionako nemamo novca za nešto drugo. Bez razmišljanja sam sela, okrenula se gornjim delom tela ka moru i kada sam htela da i noge prebacim preko zida – dogodilo se. Pogledala sam nadole, a preda mnom su se razjapile neke čudne, zakrivljene čeljusti. Duboki ambis me povukao. Vid mi se pomutio, činilo mi se da se od mesta na kom sedim do peska prostiru kilometri i kilometri slobodnog pada. A ako padnem – boleće me. Skoro histerično sam skočila i udaljila se od zida. Nikakvo ubeđivanje da zid nije viši od metra nije moglo da pomogne. Pri samoj pomisli da tu sednem, strašna mučnina bi prodrla iz centra stomaka i udarila u glavu, vukući me u nesvest.
Ono čega se bojimo ponekad uopšte nema veze sa našim bićem. Svet koji nas plaši češće je odraz duševnih grčeva, kao nekakva astralna projekcija unutrašnjeg sveta. Plašimo se otkaza – teško ćemo se popeti na krov. Plašimo se ostavljanja, još jedna okrenuta leđa ne bismo izdržali – preziremo zaljubljene i njihove dragosti, patetični su i neprimereni. Užasava nas pomisao da ugasimo svetlo u svom krevetu za jednu osobu – vrištimo kad vidimo pauka. Sa strahom pod ruku ili u njemu utopljeni – izbor je moguć.
Narednih dana sam, kad me ne vide, pokušavala da sednem na taj isti zid i da pustim noge niz njega, na onu stranu ka moru. Nije bilo šanse. Odmah bih osetila damare u slepoočnicama, oči bi same krenule nadole, a taj prostor bi počeo da se širi i krivi, kao da je živ, da poigrava i da se čini kao da ima nekoliko slojeva koji bi se, ako bih počela da padam, otvarali jedan za drugim gurajući me bez prestanka. Prihvatila sam da imam strah od visine. Ponavljalo se sve isto i svaki sledeći put kada bi me mama zamolila da se popnem na merdevine, ili kada bih morala da stojim na terasi koja nije ograđena ili da se popnem stepenicama koje nemaju gelender. Panika me je hvatala čak i kada bi se neko drugi negde popeo jer bi se pred mojim očima odvijala jedna ista scena padanja i lomljenja. I pomislila sam da je to to. Kraj slobode.
Strahovi su normalni. Oni nas uče kako da budemo hrabri. Dete se plaši kada roditelji ugase svetlo i ostave ga samog u sobi, ali ne boji se mraka toliko koliko onoga što zamišlja pod svojim krevetom. Zla bića, babaroge i karakondžule vrebaju samo kad spavamo i kad je mrak. U mojim fantazijama mrak pod krevetom uvek je pružao ruke u kojima su bili špricevi i igle. Plašila sam se i pasa, ali su mi rekli da je taj strah dobro utemeljen, pošto sam pretrpela ozbiljan napad kad sam bila dovoljno mala da ne razumem i da ga se, na svu sreću, ni ne sećam baš najbolje.
93