ponestalo novca, kao što je i u mojoj zemlji običaj, ali ostala je ploča za sedenje tik iznad talasa koji se zaleću kao pomahnitale samoubice u zid, posvećena mladim Grcima bez para kojima je to mesto glavno sastajalište, a i turistima koje je obuzela melanholija već trećeg dana, pa sad samo dokono gledaju u prošaranu i mesečinom prosečenu površinu mora.
Grad se ogleda u vodi. Lutalica srebrom šara pokretnu crnu površinu. Scenografija karakteristična za svako letovalište. Turisti se slivaju niz šetalište i ulivaju u sporedne ulice da bi ponovo došli do glavnog korzoa – kao istražuju i kao uživaju. Crveno. Zeleno. Plavo. Blue bar, Antico rock bar, Nautic bar. Svetli fluorescentno. Graja. Smeh. Zaljubljeni pogledi. Svi srećni. Zadovoljni. Upravo žive svoje snove. Udubljeni u očekivanja, duge i željene trenutke u kojima se oni odigravaju. Te su uloge verno i požrtvovano spremali, vežbali i naučili. Znaju sve unapred. Dok se situacija odvija, prepoznaju je kao svojih pet minuta i oduševljeno grle san koji se ostvario. Gledam sa stene svog omiljenog mesta izvan kontinuuma ispunjenih snova iz samo jednog razloga – one su se – te situacije – odigravale drugima i ja sam ih prepoznavala, na licima čitala ushićenje od susreta sa maštanim, ali ne meni, nikada meni. Gledam narcis, okrugli, puni, žuti, kako gleda svoj blistavi sjaj u ogledalu i pitam ga: Zašto su se bogovi urotili protiv mene? Zašto baš ja?( Bogovi jer sam na takvom mestu, gde je uprkos nametanju hrišćanstva, ipak na delu iskonska Zevsova sila koja se ogleda i u jednom potezu odlomljenih planina kao ostacima titanske borbe i gromovitih udara moći, i u nesvakidašnjim bojama mora koju su morale isplakati zbog ko zna kakve neposlušnosti kažnjene nimfe.) Dakle, o moćni Zevse, znam da je pitanje izanđalo, istanjilo se od upotrebe, zarozalo. Znam da je uflekano suzama miliona dosad, i izgužvano očajnim lomljenjem ruku kroz vekove i da ti je toliko dosadilo, Zevse, da bi mi najradije zalepio šamarčinu kao ćale kad ga po stoti put već pitam a zašto ne mogu, kad mogu svi drugi. Ali, očaj ne bira, i kao milijarde drugih ja glupom frazom upirem prstom u tebe šapćući: Zašto baš ja?
Jedno jedino, uobičajeno a nikad odgonetnuto pitanje u buci i graji primorskog gradića ne dopire ni do koga. Ono više ne jenjava. Svuda mi je. U na brzini smućkanoj 3u1 kafi dok ona spava. I u jutarnjem prvom zamahu među providne još hladnjikave talase, dok plivam brzo da izbegnem ribice koje sasvim besplatno uništavaju površinske rane na mojim nogama( a neke budale za to plaćaju, ha! Makar jedna pobeda!). U prženim je giricama,, Bahusa”, i u osmehu konobara sa izraženim ožiljkom na licu koga u šali zovemo Al Paćino. I u sladoledu na točenje od lubenice, i u večernjoj šetnji duž mora, i u slanim kapljicama koje se lepe za površinu tamnog stakla
91