- Kupi neke od ovih što imam gotove, evo ti ove s dijamantima od devet
karata, nisu ti ni skupe, za tebe 600 evra – ubeđuje se zlatar.
- Ne mogu, to mi ne vredi, ženska je udata, ne sme muž da joj vidi ništa
novo. Uzmi dijamante, izvadi ih iz tih kandžica i ugradi ih u ove njene stare
minđuše što ti dajem, ajde, šta ti je to, pola sata posla – molećiv je
impostirani.
- Ma, kupi joj nove minđuše, otkud će muž da zna da su nove. Ti misliš da
muževi gledaju takve stvari? Evo, kaži, da li si ti znao kad je tvoja bivša žena
kupovala neku bižuteriju, da li je to bilo pravo kamenje ili kineski staklići?
Nisi imo pojma.
- Dobro, dobro, mani ti moju bivšu, neka njoj kupuje ko hoće, a tako mu i
treba – nasmeje se velikodušno impostirani. - Ovo je fina žena, ozbiljna, ne
bi da rizikuje, a i muž joj vidi više nego drugi muževi.
- Opa! Pa kakav je to muž? A? Da ne jebeš ti nekom panduru ženu? Kome,
majkte ti? Ko od ovih naših uopšte ima ženu za jebanje? A? Da nije ona mala
Save Lopova?
Savi se, u WC-u, od ovih reči prekine mlaz usmeren u keramiku klozetske
šolje i napravi nešto buke padajući direktno na vodeni čep. Sava na to i
obrati i ne obrati pažnju – jeste on Lopov koji krade informacije, ali može
biti da je nabasao na većeg lopova koji krade tuđe žene, a onda se zna ko od
koga tu treba da se krije, a ko ima pravo na pravedni gnev. Sav se Sava ukoči
u prisluškivanju.
- Vidiš, vidiš, mada ja za nju nikad ne bih pomislio? – nastavlja zlatar.
Ne bi pomislio ni Sava, iako zna da ti se najgore stvari dese kad ne misliš.
- Nije ona. A i nije baš da jebem. Al se nadam kad sledeći put dođem da će
nešto da bude. Sutra rano idem natrag za Švedsku, zato večeras mora da
padne poklon. Da je nešto podseća na mene dok nisam tu. Da ima čemu da
se osmehne svaki dan. Ajde budi čovek, uzmi ta klještanca i uglavi joj ove
dijamante u te njene minđuše.
212