tako, pamtio je Gale kao konj. I kao slon. Ali je pamtio sve i svašta, a ne samo važne ili potrebne stvari.
Drugi lift bio je na drugom kraju odeljenja- neisplativo daleko u smislu uštede vremena da bi potrčao do njega. Ali, Bog je, kako su govorile spomenuta sestra Agneza i mati, upravo koristio promaju da otvori druga vrata, tj. vrata požarnog stepeništa na kojima se brava još proletos pokvarila, pa se nisu ni mogla ljudski zatvoriti. Bila brava pokvarena ili ne, kad Bog otvara vrata, kakav treba srmtnik da bude pa da ne posluša poziv? I Gale, koji je bio običan smrtnik, požurio je, dakle, niz stepenice preskačući po dva stepenika odjednom, kao da mu život zavisi od toga kud je krenuo. A nije mu zavisio život. Skoro da mu ništa nije zavisilo, osim slike o samom sebi. Pa, čak ni ta slika, kad se zrelo razmisli, nije nešto naročito zavisila od toga hoće li zakasniti ili neće. A, eto, on je ipak jurio, kao deca kad se užive u neku igru pridajući onome što čine neverovatan značaj. Ili deca, sveže prispela iz sveta o kojem ništa ne znamo, znaju nešto, a odrastajući to zaborave? Malo o tome smrtnici znaju, a smrtnik Gale, trebalo je, naime, da tačno u pet popodne izađe na parking ispred klinike i da tu Mileti iz kotlarnice da koverat sa deset evra. Tačnije, trebalo je da mu da samo deset evra, a koverat je Gale dodao sam, da bude zvaničnije i ozbiljnije. Bio je to već sedmi koverat iste sadržine, tj. počeli su s tim u maju, a sad je bio novembar.
Bilo je dva minuta do pet, a kako je kasnio u polasku jer su ga neki studenti nepredviđeno zadržali, sva je prilika bila da će Mileta morati koji minut da pričeka. Gale je bio napožarnim stepenicama u visini drugog spratakad je čuo komešanje, lupanje i šmrcanje koje je dopiralo odozdo. Pogledao je preko gelendera, pa je i pre nego što je stigao do odmorišta video uplakanu devojčicu.
- Molim vas, pomozite! – zavapila je mala. Nije imala više od 15 godina. Ili je bila iz Srednje medicinske čiji su đaci tu radili praksu, ili je van za to određenog vremena išla u posetu nekom ko je ležao na bolničkom odeljenju, pa je odabrala način da se neprimećeno provuče.
- Strašno žurim, dušo. Obrati se dežurnoj sestri sprat više! – pokušao je Gale da gleda svoja posla, kako je većinom i najbolje raditi u životu.
183