sedamdesetih. Iznutra bije grobna studen – stan se zagrejao, ali ne i zatvoreni prostori u njemu. Iz urednih malih grobova izvlači Nina peškire i posteljinu koje je tu svojom rukom sahranila. Miris omekšivača za rublje s buđavom notom ustajalosti. Pušta tuš na glavu. Da spere misli na unutrašnjost očevog groba i biohemijske procese u njemu. Kao što čini čitavog života, grozu i jezu tera erotskim mislima. Ni to joj ne ide. Ništa ne može da zamisli. Ni ono što je bilo, ni ono što bi moglo da bude. Prestara je za bilo šta. Ne veruje da bi je iko poželeo. A ni njoj se niko ne sviđa. Niti bi se sebi sviđala u samozaboravu. I zaboravu na sina, muža i mačku. Nije njen sin zanemarena i zbunjena ona. Nije ona svoja neverna mati. Niti je njen muž njen tolerantni otac. Kad se ljubavnici zasite jedno drugog, imaju pravo na nove. Imaju, tata, ali se onda razvedu. Zašto da se razvedu, Nina? Odakle si pokupila sve te predrasude. Pročitaj ponovo Sartra. Ili Monterlana. U krevetu Nina zaista prelistava Sartrovu knjigu, dosadna joj je i kič, za ime božje zar iko odrastao može ovim da se bavi, iko sa hipotekarnim kreditom, iko sa detetom, mužem i mačkom. Kad je bila dete nikad nisu imali životinje. A Sartr? Sartr i pas? Ne, to ne ide. Nije Sartr Serpiko. Mada, mačku bi mogao imati. Blaziranu. Tone u san i sanja čoveka u crnoj rolki, sa lulom i mačkom. Mačka ga grebe i nestaje. Sviće.
Nina ide kroz Gerontološki centar. Socijalna radnica kaže sve je u redu. Čuju se jednom nedeljno. Njene su uplate tačne, majka ni u čemu ne oskudeva. Zdrava je koliko može da bude, Parkinson je pod kontrolom, dobre je volje. Dobro je spavala. Zar nekad ne spava dobro? Kako? Pitam, kaže Nina, zar mama ne spava dobro? Ne, ne, otkud vam to, dobro spava. Nina odustaje. Ovo je sedamnaesti put da obilazi majku u staračkom domu. Jedan i sedam su osam. Osam nije lep broj kao sedam, nije ni veliki kao devet. Ali je nakako poslovan. Dva puta četiri. Kockasto. Gomilanje stabilnosti. Prestani, Nina. Nemaš para za psihoterapiju. Nije trenutak da povlađuješ neurozi. Majka je posle očeve smrti sama rešila da ode u starački dom. Da se spase od Nine. Zle Nine koja će je, zna ona, smestiti u ludnicu. To je vikala na sav glas i govorila svima. Mama, šta ti je, zašto bih to uradila, neću te smestiti nikud. Samo te vodim po lekarima da skupimo uverenja za komisiju koja će ti onda odobriti još para. Da možemo da plaćamo ženu da ti dolazi svaki dan. Tatina je penzija mala, a ti mama nikad nisi radila, nemaš svoju penziju, imaš samo tatinu i to umanjenu. Meni pare ne trebaju, vikala je majka. Da, mama, ali meni trebaju, usudila se da kaže Nina. Ne mogu da ti dodajem pare za sve što ti treba. Ti hoćeš na meni da zarađuješ! Vrištavo optužuje majka i nabraja primere Nininog zla još od druge godine života. Od druge? Da, imala
176