ичег другог до властите жеље. Верујем да ништа није тако крхко као што је мрвица самоконтроле. Нисам сигурна да је право осећање била љубав. Пре бих рекла, секс, два професионална плесача којима месечев подијум служи за ритам..." Из приче Госпођа Јаворка навешћемо дијалошку партију која такође " прецизно " и сликовито задире у проблем односа / љубави између млађег мушкарца и старије жене: " Марина ", рекох, " зар не мислиш да је то врста болести? " Не знам да ли баш могу рећи " болест ", али психичка деформација, да. То је вечна жеља за понављањем младости, у тражењу зрачка светлости у уморном уму. Њој је тешко, јер себе мора собом носити. Чула су жедна лепоте, лепоте која је експресија душе." " Марина, сви ми имамо потребу за лепотом. То нам је морфијум за душу." " Да, кад нормално одрасташ окружена љубављу, пажњом, али кад то изостане, све се у особи мења. Психа се мења и особа увек мора да се доказује, опчињава, да буде примећена и увек тражи да јој се диве и воле." Ауторка у овој целини кроз разговоре пријатељица износи на " светлост " рекосмо, низ особина, које често пресудно одређују поједину личност, све то најјачим средствима кратке приче: сажимањем нарације, сублимацијом, метафоричним сугестијама, па и нескривеном поуком. Знамо, да о истом пишу романсијери и драмски писци користећи сложеније технике фабулирања, разуђене нарације, усложњавања ликова, ови други, потенцирањем " драмских " ефеката. У циклусу Приповести из улице Сијама( 25 прича) ауторка мења приповедну технику. На делу је уместо " поучних " дијалошких партија са закључним коментарима, комбиновано приповедање у трећем и интроспективно у првом лицу, поједине приче су успеле песме у прози. Стална и успела измена техника приповедања на " малом простору "( и најмањи пропусти постају трн у оку), готово песничка дескрипција у функцији дочаравања опште атмосфере појединих прича, убрзанији наративни ритам од прве целине, неке су од формалних одлика овог дела, а препознатљива свакодневица и " извлачење " из њене анонимности појединих ситуација, призора, догађаја, показују умеће Владанке Цветковић у савлађивању грађе. Везане за град и градски живот ове кратке приче издвајају појединачне судбине из те " механике масе " која се од јутра до мрака наизглед без смисла и циља ваља улицама модерних мегалополиса прошлог и овог века. Кад прочитамо прозе Дневник Јеленине љубави 1-5, искрено, дневничко поверавање најинтимних тајни, доживећемо емотивни удар који ће нам дозвати у свест причу Увела ружа Борисава Станковића, писца који је својим приповедним венцем Божји људи из 1902. утемељио модерну српску кратку причу. Функционална дескрипција нас уводи у причу Дарови ноћи: " Марија је била обесхрабрена. Кроз лишће и спуштене гране назирао се део града расут по узвишици. У прозорима удаљених кућа плануше прва вечерња светла. Светла у прозорима! Антене над крововима. Свуда вечере, спремање деце на спавање. Клопарање судова, речи слатких миловања, било је уплетено у безбрижну симфонију града у предвечерје. Град је певао, само је она посртала у сумраку..." иза које следи кратка нарација о " баналној историји девојке-мајке ", за њом заплет / кулминација: " Река је одисала влагом и магичном снагом привукла њене босе ноге. Потрчала је, сенка се залелуја над водом и паде. Крхотине разбијеног воденог огледала прснуше на све стране, полетеше водени мехурићи. Вода јој се склопи над главом. Бљутава текућина куљала је у нос, уши, продирала у плућа и бивала све тежа и тежа... грцајући је тонула.", и у свега неколико реченица не-очекивани расплет. И ова прича као све добре кратке приче оставља велики простор нашем допричавању,
163