-Не знам да ли баш могу речи „ болест“, али психичка деформација, да. То је вечна жеља за понављањем младости, у тражењу зрачка светлости у уморном уму. Њој је тешко, јер себе мора собом носити. Чула су жедна лепоте.
-Марина, сви ми имамо потребу за лепотом. То нам је морфијум за душу.
-Да, кад нормално одрасташ окружена љубављу, пажњом, али кад то изостане, све се у особи мења. Психа се мења и особа увек мора да се доказује, опчињава, да буде примећена и увек тражи да јој се диве и воле.
Дуго после растанка са Марином, размишљала сам о свему. Признајем, још увек размишљам – шта је то што надмашује пролазност, која сваки пут слави потпуну победу над људима и свој потпуни пораз?
***
Небојша Ћосић СВАКОДНЕВИЦА У ФОКУСУ КРАТКЕ ФОРМЕ
Својом новом прозном књигом Владанка Цветковић се придружује писцима који у овом нашем " романоцентричном " добу препознају епистемолошке вредности кратких наративних форми, односно, прихватају чињеницу да и фрагмент или микроцелина чувају потенцијал интегралности. Потекла из усмене анегдотске традиције кратка прича своју пуну афирмацију стиче током протеклог столећа. За том формом посежу прозаисти различитих поетичких опредељења, ништа мање песници и драмски писци. Ауторка је књигу поделила на три целине / циклуса и завршну причу( Залутала прича) поштујући тематско-мотивска и формална начела. Циклус Шетајући разговори чини складан, вредносно уједначен приповедни венац од дванаест кратких прича заснованих на дијалогу нараторке са пријатељицом( тзв. лик резонер). Тема њихових " доколичарских " разговора су ситуације и догађаји из свакодневног окружења, рекли бисмо да две пријатељице у опуштеним тренуцима анализирајући себе " оговарају " пријатеље / пријатељице, њихове карактерне црте и поступке у одређеним ситуацијама. Тако смо затварајући круг читањем овог циклуса упознали низ личности чије су понашање под увеличавајућу лупу приче и анализе ставиле нараторка и њена партнерка у свом дијалогу. У причи Познанство у Паризу под ту " лупу " стављен је однос / љубав између старије жене и млађег мушкарца са крајем неповољним по жену, и сетним " закључком " нараторке: " Нисам могла да разумем колико жена може ићи далеко да згази свој понос, налазећи оправдање у љубави. Не можемо путовати запечаћених очију кроз поноћ наше нутрине, несвесни
162