ГОСПОЂА ЈАВОРКА
Мост је опкорачио реку, широку, мутну од времена или неба које као
да је покривено прашином. Људи пролазе. Пролазимо Марина и ја. У
тренутку, Марина показа руком:
- Тамо је једна дивна тераса. Хоћеш да попијемо кафу? Познајем
власницу. За њу је везана интересантна прича.
- Марина, обожавам шетње с тобом. Упознајем разне судбине, разне
догађаје. Ајде, крени с причом.
-Игром случаја, често сам са друштвом одлазила код госпође Јаворке.
Било нам је пријатно седети, причати, слушати музику. Једно вече,
дошло је „јато“ жена. Било је ту и млађих и старијих, али једно је било
сигурно – све су биле веома згодне. Једна од њих посебно се истицала
својим изгледом. Све време била је у центру пажње. д Због њиховог
нападног понашања, отишле смо. Пошто сам волела ту терасу, често
смо наврачале на чашицу разговора и скоро увек, ту је била она згодна
дама, с госпођом Јаворком. Видело се да су блиске. После неколико
месеци поново навратисмо. Јаворка нас је срдаћно поздравила и мало
села са нама. Упитах је:
-Где вам је она лепа пријатељица?
-Пријатељица? Па она је чиста опасност. Знате, она воли младиће, а ја
имам младог сина. Морала сам га заштитити.
-Јаворка, да не претерујете? – рекох.
-Не, не знате ви ту врсту жена. Слатке, миле, а овамо усисавају све што
им допадне шака. Чула сам ја о њој много тога, а и видела богами.
Дошли су нови гости и Јаворка је отишла да их поздрави. Ми смо под
утиском њеног коментара покренуле разговор о младим мушкарцима и
старијим женама. Да ли сам имала разумевања? Да ли бих ја могла? Да
ли је све то било „причам ти причу“? Усковитла ми се мисао.
-Марина – рекох – зар не мислиш да је то врста болести?
161