зауставиш. Стаклено се ломе твоји прсти и ругају ђонови. Чујем како ти се смеју кораци и докотрљавају се сасвим близу. Жудно звониш.
Покушавам да не чујем звук звона иако се сваки трептај некако за себе буди у мени као нека нова звоњава и лупа полицама нестрпљења о добош мојих бубних опница. Хоћу да ти отворим врата. Дошао си да из рукава проспеш блуд по мојој соби. У очима ти се љубе казаљке / твоје време /, а у коси ти шетају, држећи се за руке, ветар и киша. Нећу ништа да кажем. Нешто ме боли. Седаш под бео лампион моје собе, и он, огледајући се у твојим очима, постаје зелен. Све око нас мирише на нешто глупо, слатко и бљутаво. Осећам се као геометријска фигура, док ми погледом израчунаваш све обиме, дрско премераваш све дужине и дубине. Изгледаш ми као математичар. Глупо. Знам да ти и не помишљаш на математику. Почињем да причам. Речи капљу. Бојиш се да не изветре, па ми под браду стављаш мензуру, да би могао тачније да их измериш.
Забравила ти се уста, а ја сам негде у кутијицу заборава изгубила кључић. Пузавица пуже низ зид... Попио си кафу с млеком. Од руке правиш куку и закачињеш ме око струка. У својој глупости мање видимо суштину, смисао ствари које следе и прихватамо их мозга везаног у чвор. Одупирање се губи. Уживам у нашој глупости, мислећи како си једном рекао: „ Треба бити довољно храбар, да би свесно учинио нешто глупо.“ Покушавамо да будемо храбри. А све жеље вире испод кревета и вичу да воле. И ти си међу њима.
-Нацртај ми парче љубави!-Нећу, наљутиће се она чекања што чекају на чошку.-Нацртај ми чекање.-Нећу. Немам тако лепе боје да их обојим.
Ћутим. Обуци сутра истину и узми оне илузије што смо их оставили у антикварници. Научићу те да ходаш по жици љубави, а да не паднеш!
160