Владанка Цветковић
У ХРАМУ КУЛТУРЕ
Сивкасти облаци са искрзаним ивицама сабијали су ваздух. Моја
другарица Љиљана и ја, улазиле смо у храм културе. Петак је, срећом
по Љиљану, не и тринаести, јер дан јој је био за памћење. Толико
глупости по државним шалтерима пореметили су јој расположење.
Биле смо убеђене да ће нам промоција сатиричних прича поправити
све. Наравно, улећемо у салу у последњем тренутку, гужва, нема
слободних столица, кад нам Владимир, власник сатиричних прича
маше да дођемо и седнемо у први ред. Две фотеље, црвене, удобне,
празне... увалисмо се нас две гледајући ко је од познатих присутан, кад
госпођа иза нас, с куковима широким као заборав, упита моју
другарицу:
- Што се шишате тако кратко? Да ли вам је то имиџ?
Нас две се погледасмо, а Љиља рече:
- Не, госпођо, то је због вашки – па окрећући се ка мени, озбиљним
гласом настави – мислиш ли ти више, да ми вратиш онај шампон за
вашке.
Не издржах и праснух у смех. Даме около осташе зблануте отворених
уста , чешкајући се по глави и гледајући Љиљану као да је и шугава, а
госпођа која беше радознала, намести осмех на лицу као бубашваба на
порцији сладоледа. Више нам се не обрати, али нас две до краја вечери
нисмо скидале осмехе, без обзира што се помињаху и Гогољеве „Мртве
душе“.
ЉУБАВ У НЕДОУМИЦИ
Вадиш парче неба из џепа и бацаш га. Претураш нервозно по плавим
надама и пегавим жељама. Време се полако вуцара, а још ниси нашао
ништа у шареним полицама. Ипак, узимаш једну црвену жељу,
стављаш је у џеп и настојиш стати на реп времену, бар мало да га
159