такорећи, поновном писању исте приче у којој "дописујемо испуштене" делове
фабуле. Парадоксално на први поглед, али кратка прозна форма, својим
кондензованим исказом и одабраним поетским сликама, чини се да суштински
оставља већи простор "допричавању" свог света, од развијеније приповетке или
романа. Шта добијамо ако успело "допишемо" кратку причу? Одговор је познат:
приповетку или роман.
Завршни део књиге чине Минијатуре, приче, песме у прози и поетска проза,
сведеније и краће од прича претходна два циклуса. Поједине минијатуре у другачијем
графичком распореду (стих уместо елидираних реченица) биле би прочитане као
лирске песме мање или веће наративности. Одговарајући примери су Изазовни корак
богиње ("Лорде смрти, пољске птице се ућуте кад те угледају, ветар што хуји ни
пољубац живота ти више не даје. Ни светлу причест. Згрчи се у својој самоћи и не
оплођуј затрованом крвљу. Мини! Сам си. Ово је изазов богиње рођене као цвет, чији
је мирис: радост."), Дрво и ја, Полудели ваздух, Модрине небеске ("Где сте
заљубљене лепотице, раскалашне пијанице модрине небеске? Зар да верујем
лажним митовима. Мрдању ваших витких колена? Реците, где сте се сакриле, у којој
шупи и подруму? Где да вас нађем у модерним ритама?").
Књига Шетајући разговори Владанке Цветковић је пример успешног коришћења
потенцијала кратке приче. Било да се ради о интроспективним моментима или о
нараторкиној причи о Другом, то јест, о Нама који се препознајемо у оба "испричана"
света.
Владанка Цветковић, рођена у Суботици, средњу школу и факултет
завршила у Београду.
Објавила три књиге из Нумерологије - „ Прекорачени бездан“ I и II и
„Од бездана до свитања“.
Роман „Бол живота/Живот бола“, објављен је 2013.
Члан је Књижевног друштва хрватске (HKD). Живи и ствара у
Београду.
164