главног града: обукла је одевну комбинацију баш у бојама слике
испред које позира: чини се да се темељно и свеобухватно припремала
пре него што је дошла у музеј. Није то лако! За то време, слике кришом
плачу (око заробљено камером то не може видети) и вапе за оним
погледом који се мало удаљи и дуго чека у месту, покушавајући да
улови и заувек задржи тренутак када се боје и облици са платна
преселе у просторе испод коже. За сада се, међутим, чини да не постоји
ништа друго него бескрајна потреба да стварамо каталоге посећеног,
али не и доживљеног, јер да је доживљено, не би рука најпре посезала
за камером која ће да прибележи, него би стајала, обамрла, крај тела
или у џепу, заборавивши и на саму себе, суочена са лепотом. За сада се
чини да не постоји ни ништа друго него бескрајна потреба да чувамо и
представљамо своје лице и тело, у свим могућим комбинацијама,
непрестано уверавајући друге да зрачимо лепотом и здрављем и да
нам се непрестано нешто догађа. Музеји широм света, између осталог,
тужна су призоришта онога што се иначе дешава свуда – на њима хорде
самозаљубљених у властити одраз, користе слике и изложене предмете
заправо само као декор. Доживљај је осуђен на пропаст. Дуже њихово
око зури у екран, него што, не испуштајући мобилни телефон или
фотоапарат из руку, зури у уметничко дело пред собом. Нешто умире у
екранима, тим водама над којима се нагиње Нарцис, заједно са лењим
погледом загледаним у самог себе, у понор, ту Мрачну, најмрачнију
комору.
Некада, пре појаве дигиталних фотоапарата, за оне невичне стварању
професионалних фотографија, а жељне да забележе тренутак и сачувају
га од заборава, не би ли му се поново изнова враћали у различитим
приликама листајући албуме, постојали су тзв. идиот-фотоапарати.
Ниси могао с њима скоро ништа посебно да учиниш, осим да
прибележиш, без могућности, наравно, да ишта мењаш. По мраку боље
да их ниси ни користио, јер су фотографије деловале зрнасто или
расплинуто у некој плавичастој измаглици. Ипак, кад боље погледамо,
наши албуми (не они подељени са свих две хиљаде пријатеља на
друштвеним мрежама, већ они кућни, намењени листању у миру и
тишини), садрже пуно таквих фотографија, иако нису баш савршене. На
њима су, осим тога, забележена и сва наша несавршенства, почевши од
бора које се нису могле фотошопирати, до много чега другог. Оне друге
фотографије, начињене дигиталним фотоапаратима или мобилним
телефонима ни не развијамо, из про