не знамо коју бисмо пре. Оне су свугде, и нигде. Прибележене у
меморији нашег компјутера, на несигурној меморији компакт-дискова,
преживеће још неколико деценија, да би их онда прогутао заборав,
онај, који гута и наше памћење свега што смо препустили фаст-фуд
уживалаштву које заборавља на један важан сегмент сваког сусрета, не
само међу људима, већ и међу бићима и стварима, а то је доживљај.
Идиот-фотоапарати одоше у заборав, сменише их идиот-потребе и
идиот-фотографисања.
Ана Ристовић је рођена 5. 4. 1972. године у Београду. Дипломирала је
српску књижевност и језик са општом књижевношћу на Филолошком
факултету у Београду. Објавила је девет песничких књига: Сновидна
вода (1994), Уже од песка (1997), Забава за доконе кћери (1999) Живот
на разгледници (2003), Око нуле (2006), П.С. (Изабране песме, 2009),
Метеорски отпад, (2013), Нешто светли, изабране песме (2014),
Чистина (2015). Добитница је неколико награда за поезију; награду
,,Бранко Миљковић“, ,,Бранкову награду“, награду ,,Милица
Стојадиновић Спркиња“, „Дисову награду“ и немачку награду "Хуберт
Бурдa" за младу европску поезију, 2005. године. Њене песме су
превођене на бројне језике и заступљене су у више домаћих и страних
антологија. Појединачне књиге изабраних песама су јој преведене на
eнглески, немачки, словеначки, словачки, македонски, и мађарски
језик. И сама је преводилац са словеначког језика са којег је до сада
превела 30 књига савремене словеначке прозе и поезије.
17