КАКО САМ ПОСТАО БАРОНОВА ДЕСНА РУКА ИЛИТИ СУСРЕТ
Досада. То вече ме морила досада. Последњи воз побегне; наредни изјутра. И ево кафане у којој ћу дочекати дан – први; а доцније на хиљаде дана! Унутра жагоре гости, као да се ова периферијска рупа ни не затвара. Седнем. За суседним столом галамџија: фасцинира женске, премрле од страха, фасцинантним могућностима свог фасцинантног фалуса. Но свеједно: досада, досада! Рекох: мори. Е па зашто себи не бих приуштио бола, мало бола? Пружим корак ка галамџији и проспем му пиво на главу. Женске зацијучу. Он устане: труп несразмерно краћи од ногу, тако да кад седи делује нижe од свих; а кад устане, испадне горостас. Нешто као Тулуз-Лотрек. Или кужни макро?
Удари ме; обори на патос. Женске зацијучу. Био сам у форми: придигнем се и станем испред њега не бранећи се. Он удари опет; и опет ме обори. Женскице још јаче зацијучу. Опет се придигнем. И опет ми завали кроше, јачи но икад; и опет обори. Придигнем се, испрсим и уносем у његово лице. Образ ми крвав, перлонка црвена. Женскице и даље цијучу. Али ја сам био у форми: » Х-а, може ли јаче?« Тип ме удари, придржи да не паднем, а онда докрајчи – пусти да треснем. Лежао сам извесно време и гледао у плафон; опет устанем и искезим се: » Да ли је то све?« Женске не цијучу. Он ме загледа, рашири руке( предаје се) и грохотно каже: » Добро.« Представи се: » Барон «. Отрчи до шанка и дограби флашу вотке. Умије ме. Беспотребно: није болело, вилица утрнула, ништа не осећам. Женске престрављене. » Курве, марш напоље!« заурла Барон. Посади ме за свој астал, загледа, наспе вотку; и ми наздравимо.
Како сам се( дакле) упослио и постао Баронова десна рука? Читаоца жељног атракције све те трице разочарале би, те их сводим на елипсу: прича коју смо те ноћи отпочели траје до дан-данас.
151