ОРФЕЈ ПРЕДГРАЂА
Све је почело од интерфона. Долазио бих у преграђе, ноћу, и звонио на
презиме (рецимо) Бискуповић. Негде из дубине зграде прасак; врата се
отворе. Не палећи светло – ходником у стан. Она би већ чекала, у
мраку, прегрнута розе спаваћицом или каквом памучном хаљином што
открива кожу: тачно на оним местима које сам највише волео, чисто
ради ефекта приче. Ролетне на прозорима спу-штене. Строго спуштене.
Једино што нас осветљава – жар цигарете у тренуцима док увлачимо
дим и ловимо се погледима.
Испрва баљезгамо: поезија, филмови и остала срања – јефтини алиби
за сусрет. Убрзо дознам да се Јеја (Јеја, Јела, Јеца или како год) више ни
не сећа да ли је најпре дошла на свет па се родитељи развели – или
обрнуто? Замислите, носталгична за стварима које-никад-није-ни-
имала! Привикнути на мрак, гутали смо једно друго погледима и (треба
ли рећи) нисмо се стидели. Прво водили љубав, а онда опет поезија,
филмови; и тако у круг: како ћемо живети једно за друго, радити једно
за друго и миловати се као деца (разуме се).
И сад обрт, очекиван: увек је то »једног дана«, те сам (дакле) једног
дана пожелео да је видим целу, а не само ли-це и бедра при одсеву
цигарете. Она је и даље спавала. У мраку. Пробудио сам се рано. Устао.
Подигнуо ролетне. Кад се осврнем, светлост преплави собу. Мрака
нема. Али ни ње, Јеје – нема. Зебезекнут, тргнем ролетне; склопе се до
патоса. Погледам у мрак – Јеја се појави! Подигнем ролетну – нестане;
спустим – ту је! Подигнем, спустим. Последњи пут подигнем; и
истрчим!
Седмицама сам долазио и звонио. На интерфон. Нема праска. Врата
закључана. Никог да отвори.
А после месец-два? Па после месец-два, није било чак ни презимена
Бискуповић.
Његош Вуковић, пореклом из Травника, али, рођен у Мркоњић Граду,
1993. године. Од 2000. живи у Новом Саду. Студент Компаративне
књижевности на Универзитету у Новом Саду.
До сада није објављивао.
152