Његош Вуковић
MI NOMBRE ES JUANITO,
ЧОВЕК-РИБА КОЈИ БИ ДА ЗВИЖДИ
Напослетку без новаца, шворц! Заиштем на варесију. Она ме подсети
на црну књигу; пливам – у дуговима. Златну дугмад већ сам оставио,
некоћ; сат, прстен и налив-перо одавно. Вештица, промрмљам, не дâ
ни чашице! Упита ме имам ли какав конац. Дам јој. Интересантно (каже
она). Интересантно шта? Па интересантно то да имаш конац, каже она.
Имам ја – и клешта. Молим!? Но клешта јој не дам, задржим их. Да ли
сам оклевао? Где бих оклевао! Није болело: извадим један зуб. Она га
узме и наниже на конац. Натегнем гутљај ракије, рану спирам. Види
шта си ми урадила, вештице проклета, сад сам као звер којем наместе
бодеж у парче меса е да би расекао језик и сисао сопствену крв док не
липше. Она се смејала. Извадим други; она га наниже. Трећи; наниже.
И тако: зуб-по-зуб, тридесет два на броју. Огрлицу окачи о врат. Урлао
сам, јебига, али није звучало тако; звучало је као да звиждим, а не
умем.
Mi nombre es Juanito! Од сијасет варијанти подесних за крај бирам прву
на коју помислим: уобичајено, пробудим се и (уобичајено) кренем да
се умијем; те (уобичајено) загледам у огледало: ах, ниједан зуб
(наравно) – само израњаване десни, као у штуке или сома.
150