Други комшија је заклао јагње, управо донето са села, у својој кади, и
још је о томе причао касније дуго, као о занимљивој анегдоти.
Родитељи су били битку са несташицом и кризом средњих година и
нису разговарали, осим принудно, за новогодишњим столом, у
присуству деце, свекрве и таште, које су такође мрљавиле речи међу
собом као тврд и недовољно сладак колач. Новогодишњи програм је
увек био исти, иако се увек нестрпљиво ишчекивао, чаша шампањца се
дизала увис, од Вардара па до Триглава и пратио се сплет народних
кола, па Исмета Крвавац и Амбасадори да запевају ,,Земљо моја“, али и
те земље ускоро више није било. Честитке су, међутим, и даље трајале,
попут некакве супкултуре која се борила у инат жељама које преноси
интернет. Они освешћенији корисници, честитке са љупким кичастим
снежним пределима замењивали су УНИЦЕФ-овим, верујући да тиме
чине и понеко добро дело. Жеља је било све више, а у суштини су биле
све сведеније на оне најосновније. И оно ,,све најбоље“, све више је
звучало као ,,све најнормалније“.
А онда су, једног дана, људи почели да честитају празнике свим својим
пријатељима на друштвеним мрежама. Неком, из даље прошлости, то
би изгледало као да је човек изашао на ливаду, брдо или улицу испред
своје куће и кренуо да виче: ,,Срећна вам Нова годинааааааа
свимаааааа, чујетеееее ли мееееее, срећнааааааа!“ а онда се заорио
пљесак са свих прозора у близини. Пљесак који би њему значио
одобравање и поздрав, а њима – саонице са једним нацврцаним
кловном, ал' Нова година је, волимо се, хајде, сви. И срећно нам било.
КУЋНИ ПРОЈЕКТОР
Постоји један снимак који посебно памтиш и којем се увек изнова
смејеш у себи када га се присетиш: на слици, без тона, види се велика
ливада крај Дунавског кеја, а у даљини ситна бела тачка која, како се
приближава, постаје девојчица која трчи преко ливаде, усред дана,
обучена у балетску хаљиницу, док на ногама има балетaнке. Кикице
поскакују у ваздуху заједно са њеном кореографијом ,,лептирића“, и,
како се приближава камери, лице јој је све озареније, да би се коначно
испред ње развукло у широки осмех заједно са рукама које држе
крајичке белог тила. Тај осмех намењен је само једној особи, њеном
оцу који је снима кућном камером, заустављајући дах, и покушавајући
14