nevidljivi, neuporedivo slabiji. To telo je nekad umelo da ruši sisteme i gradi nove, ali je sad nekako otromboljeno, zabreklo od masnih naslaga i povišenog holesterola, malaksalo od manjka fizičkih aktivnosti.
Ali takav tip likova, kao ovaj sa TV-a, ne nestaje iz vidokruga iako je bržebolje okrenula kanal. Onu davno uljuljkanu teskobu trgla je uspomena. Poznat joj je takav lik i sa još jedne strane. Viđala je slične i ispod svoje ruke, neretko ih i propuštala samo da izbegne dalje susrete. Takvi su prozirni kao staklo. Seća se baš jednog takvog kom je, na sreću, predavala vrlo kratko. Govorio je o sebi uvek kao o uzornom učeniku, da ima veliku želju da uči i da,, na znanje” dobija ocene. Tako su govorili i njegovi roditelji. U stvari, nisu govorili – vikali su, kreštali, zahtevali. Seća se da se pri dolasku u školu nikada nisu pozdravljali ni sa nastavnicima ni sa direktorom. Obično bi ruke ovih ostajale da vise u vazduhu, dok su njihove bile skrivane u džepovima kaputa, a ničim ne bi pokazali da su videli pruženi dlan. I gledali su uvek nekako sa visine. Objašnjavali su da škola treba da bude zahvalna što su svoje dete upisali baš tu. Objašnjavali bi upravi i kako funkcionišu svi organi škole, kako treba da se radi, i da iz najbolje namere u stvari žele da ukažu na propuste zbog kojih njihovo dete ispašta. Privatna škola koju su s ponosom obezbedili svom detetu treba da gaji i privatne odnose sa njim. Treba da žmuri pred očiglednim, i hvali nepostojeće. Sve su znali. Verovali su u svoju posebnost jer je, koliko se sećam, otac doktorirao u pedeset i nekoj na pravnom fakultetu, i kad god bi zvao školu da opravda izostanke, smisli izgovore za tuče ili izdiktira željene ocene započinjao bi sa:,, Znate, ja sam sudija. Skoro sam i doktorirao”. To mu je izgleda davalo neku moć prihvatljivu samo za njega, i što biste manje pažnje usmeravali na to, on bi bio sve ljući i sve zahuktaliji u nameri da vas natera da se pokorite.
Naučili su svoje dete da je iznad svih drugih, a nije. Prosečnih mogućnosti i jednakih šansi kao i svi, verovao je ipak da je spreman za više, da mu tatin doktorat i napadan glas to omogućuju. Nervirala se tada, a iznervira se i sad kad se seti. Protrese je osećaj beznadežnosti, i samo to škljocanje kostiju vrati je momentalno u istu klupu. Gleda mladog političara u savršeno uklopljenoj košulji sa najnovijim modelom odela, blistavo uglacanim cipelama i misli – i njegovi su sigurno ponavljali da je poseban, gazili svakog ko je mislio da nije, krčili mu put prezirom i srdžbom, i evo... tu je baš gde treba da bude. To mesto pred ekranom dali smo mu zajedno.
Umor je učinio svoje. Kapci su se sklapali, a lik mladog političara postajao je sve zamagljeniji, boje su se ulile jedna u drugu. Čula je samo delove govora, i povremeno bi naglo trgla glavu i otvorila oči samo na sekund, kad bi
138