prečesto upotrebljavani sunđer za sudove, razvučen i uprljan, još samo odvratna sivkastopenasta masa. A ljudi gaze, ni ne primećujući.
Zaborav je strašna stvar. Ne, ne, zaborav je savršena stvar. Da nije zaborava, mnogo bismo patili. A patnja smisao životu doneti ne može, patnja život čini složenijim nego što on zaista jeste. Patnja i jebanju daje patinu ljubavi. Patnja je izgovor zaboravljenih i nesposobnih kojim brane svoju oronulost.
A on je patio. Zbog raznih stvari. Kako to obično biva, promašene duše, kad nemaju zašto, izmišljaju razloge patnje. Tako je patio jer mu je prijatelj koji mu je dao posao smanjio platu u bescenje. I nije je isplaćivao na vreme. A zaista, tog čoveka je poznavao iz školskih dana, nikad se u njemu ni po čoveka nije naziralo, šargarepama je mahao ispred ljudi nudeći samo očaj presvučen u brokat. Nežni, zelenkasti( meni je taj zelenkasti brokat uvek znak ljigavog gospodstva), mirišljavi brokat. Patio je i jer ga onaj nije saslušao, odmahnuo je glavom na njegovu pritužbu, i jer ga onaj drugi nije dobro posavetovao, a peti je odbio da ga savetuje. Patio je jer su mu okretali leđa, patio je jer su ga prečesto zvali i tražili. Patio je kad ima, kako da sačuva to što ima, patio je kad nema, kako da stekne to što nema. I tako pateći je posustajao.
Dok su patnje bile male, zidao je. To ga je činilo srećnim. Pokazivalo mu da ima sposobnost i veštinu. Marljivost, posvećenost, ljubav; kažu, to vodi do uspeha. Verovao je ponekad, više je sumnjao. Kad bi se ostvarilo, čudio bi se.
Kako je vreme odmicalo, a vreme propadalo puneći ulice onim izginulim akrobatama sa žice, patnje su postajale veće, a sa njima je rastao i umor. Jer, količina vere je ograničena. Ne možemo verovati stalno ni mnogo. To ni Hrist ne bi tražio od nas. Mora i da se sumnja. I da se greši. Pa da se samom sebi oprosti greh. Ne znam baš najbolje, u moje vreme nije bilo veronauke u školama.
U svakom slučaju, život ispunjen apsolutnim verovanjem je nemoguć. Malo veruješ u ljubav, pa kad je nema ni iza sledećeg ugla, odustaneš. Malo veruješ i u zakon, ali kad ubice dobiju maksimum dvanaest godina za surovo ubistvo čekićem u glavu, kažeš sebi – verovaću u pravdu, valjda će ona to da sredi. Kako niko ne sređuje zakon godinama, okreneš se spiritualnim stvarima. A tamo samo nove žrtve, odricanja, daj, daj, daj, pokori se, pokori se, ćuti i trpi, moli, moli, moli. I čekaš. Čekaš i čekaš. I ništa. Nekako neće te ništa. I dalje si na pragu dedine kuće.
123