što njima jedem, služe mi i da u snu škrgućem i da se probudim stisnutih vilica, toliko stisnutih da moram da ih ubedim da je vreme da se opuste. Imam gotovo sve isto kao drugi ljudi, ali nemam dušu. Znate kako ljudi pokazuju uvek na sredinu grudi otprilike, kad ih boli. I tvrde da ih boli duša, a meni se na tom mestu baš ništa ne miče. Čekam i čekam, naročito onda kad znam da bi trebalo da boli – nema je. Mene recimo zaboli u peti, pa onda taj bol pređe u palac. Taj palac sam čak i snimala. Objašnjavala sam lekaru iz Gradske bolnice da je to moja muka neizdrživa, ali mi se čini da mi nije poverovao. Ozbiljnog lica je nakon umudrenog posmatranja rendgen snimka zaključio: „ Dakle, vi imate taj palac?” Smejem se i kažem: „ Imam. Ali, vidite, doktore, nije problem u tome što ga imam. Problem je u tome što boli.” I drzak je taj palac zaista. Palaca bol odatle ponekad i u predeo iznad desnog kolena, sa zadnje strane, pa pravo u kuk. Uuuuh, kako je kad udari u kuk! Tad me boli najviše. Možda je u kuku moja duša. Možda se premestila iz predela grudi, bilo joj tamo tesno jer u mojim grudima je često tesno, zgužva se sve unutra, prenatrpa, pa onda počne da se gura i joguni, i hoće da izleti kao kad otvorim vrata ormana u koji sam prethodno natrpala sve što se moglo naći u sobi i stvaralo nered, a kad raširim vratnice, zatrpa me kao lavina. Jasno je da zato vratnice ne treba otvarati osim ako je zaista neophodno. Zato na kraju za bol u mojoj duši nema mesta, nego šeta po mom telu. Ne miruje. Malo mu je da tišti iz palca, nego mora da menja mesto da bi me uvek hvatao nespremnu. Igra se sa mnom. Kao i ti.
Kažu neki koji su spavali pored mene da se trzam u snu. Malo noga, malo ruka, nekad samo prsti. To je zato što se i tajno trzam na javi. Strah mi zamagljuje vidik, pa ni boje više ne raspoznajem. Plašim se življenja, a najviše tebe, odnosno da sam ja ti. Strah me je da ću učiniti isto, jer i ja sam sedela na klupi i čekala da se neko seti, a niko nije. I ja sam gledala željna u prilike ispred sebe i nijedna ruka nije krenula ka meni. Ja sam iza zavese, ispod korita, u mišjoj rupi, ispod staklenog zvona. Maženje nije bio tvoj fah. To upropaštava karakter. Kako se ono tvojim rukopisom piše milost? Kako tvoja ruka sažaljeva? Umeju li tvoje oči da prepoznaju bol? Reci mi, nauči reč!
109