nevidljiva sila stezala, pritiskivala i čvrsto držala uz nadgrobni kamen.
Oko nje su bili razbacani zavežljaji od suhoga čaja.
Nu’ mi baksuza na putu! Jebla sebe baba, te li jebla, oklen ti tuj!
mislio je Ilija dok je gledao u dvije naborane šake koje su kidale gru-
menove mahovine i noktima rovile zemlju. Ispod marame izvirivali
su joj pramičci sijede kose. Duga smeđa suknja bila joj je navučena
preko listova nogu. Kvrgavim stopalima upirala je od nakrivljeni nišan
boreći se da ustane. Jecala je i uzdisala.
Ilija ju je još koji trenutak posmatrao, a zatim je nečujnim kora-
kom krenuo nazad prema konju. Kulaš u tom zahrza, razbi tišinu i
otkri starici da se netko ipak nalazi u njenoj blizini.
„Ko god da jesi, pomagaj! Đigera ti tvojih i očinjeg ti vida!“ zavri-
šta ona promuklim glasom.
Privrnu’ću vrat i Zlatanu i Avetinji! ´Oću, tako mi đedova noža!
drobio je Ilija ljutito u sebi.
„Šta to ja´na činjiš tuj, na tojem grobu?“ prvo se nakašlja, pa tek
onda progovori.
„Ja bo´me ne činjim ništa, već ovo čemer činji meni!“ odgovori
mu s mukom starica. Dizala je glavu i okretala je prema njegovom
glasu.
„Zajašijo me čemer baš tuj podno brda! Jašijo me sve dovlen i
saden neće da me pušći!“
„Priđider bliže i pomagaj!“ stara žena duboko uzdahnu i zaplaka.
Ali Ilija je i dalje stajao u sjeni borova. Čekao je i razmišljao.
„Baba, ti znadeš da ti ja pomoći ne merem! Nemoj mišljati da ja
toj nejću!“ napokon reče, a pomisli: Nijesam bome povilenijo!
„Već ja to ne merem, ne merem baba!“
„Čekaj ti ´oroze da zakukuriču i čemer će sama sjašit´ s’u tebe!“
dodade i krenu dalje.
„Čekaj ´oroze, baba!“ doviknu joj Ilija na odlasku. Osvrnu se još
jedanput iza sebe i pljunu tri puta preko ramena, da rastjera zlo. Po-
gleda staricu.
Mjesečina joj je na momente obasjavala zaprljano lice i dva zlatna
zuba među iskrivljenim usnama. Ljutito je palacala jezikom i siktala
poput zmije prema njemu, prokljinjući ga i dozivajući na sav glas.
A rgus B ooks O nline M agazine # 17
37