– Ušla mi u glavu, kotrlja očima, grli me rukama, a iz dna stomaka
čujem: – tvoja sam, tvoja!
Vreme je tad stalo, izgubila sam se načisto. Stojim tu, pa ne mi-
čem. Lutka se smeši, a meni duša velika k’o vašar. Ja sam vašar i vašar
je ja. Narod se gura pored mene, muve zuje oko moje kose šećerom
ulepljene, a ja ne mrdam, ne letim, skroz sam se zalepila za onu le-
dinu pred tezgom. Primeti to zdepasti lutkar Ciganin. Dukatima mu
ukrašen prsluk, štraftaste pantalone, a oči samo što ne iskoče. Zalizao
kao gavran crnu kosu, čelo mu veliko. Nos k‘o u kafanskog megdan-
džije, ispod mu debele usne skrivene brkovima. Zub mu fali, al’ prvi
do te rupe zlatan, pa da ga nije, ni usta mu se ne bi videla. Gledimo
se i merkamo.
Pita lutkar mene – Čija si ti?
Ja k’o iz puške – Tajina i mamina.
Ne gubi on strpljenja – Kako se zoveš? – pita.
– Kao majka – kažem.
– A kako ti se zove majka? – vrtim glavom i smejem se, pa sve
kike uvrćem.
– Isto kao ja! – odgovaram odsečno.
– A kako se obe zovete? – lutkar ne gubi nadu.
– Jednako! – odgovaram, sad već pomalo ljuta.
Lutkar se češe iza uveta, pa zagladi kosu i nasmeši se. Polako se
povlačim, al’ oči mi na lutki ostale, a ona kao da govori: – Zar ćeš da
me ostaviš s’ njime? – Stanem kao ukopana, ni ovamo ni onamo, k’o
da su vračke na mene bačene. Zavrte mi se tezga i sa njom čitav va-
šar. Crnja reži, pa se uzrvpolji i najednom poče da cvili. Nikada ga
takvog nisam videla. Gledam u pravcu u kom gleda pseto, kad eto ti
opet onog cige s violinom, pa mi sav nekako drčan. Šta li je sad Crnji,
što li ga tako blizu pušta? Ja namah povratim drskost, uspravim se i
lupnem nogom o ledinu:
– TI! Ti sa violinom! Kupi mi lutku! – naređujem.
– Koju ćeš? – pita cigo i za džep se prima, a osmeh mu u isti mah
zaigra na golobradom licu. Ma šta li se svi tako smeše kad razgova-
raju sa mnom?
A rgus B ooks O nline M agazine # 17
14