maloj antikvarcnici negde na Paliluli – antikvarnici koju nikada kasnije nisam uspeo da pronađem, iako sam nekoliko puta potom prolazio istim putem – našao i kupio reprodukciju slike Autoportret, Nadežde Petrović.
Uveren sam da bih zatim čuo prvi jauk svoga sina, tek otrgnutog iz gustih mrakova materice. Potom bih osetio mekane usne gospođe M, tadašnje gospođice Ane Dimitrijević. Usne bi imale ukus slatka od belih trešanja kao onda kada smo se prvi put poljubili. Znam da bi mi odmah potom rame stegao snažni stisak ogromne koščate šake moga dede, šake sa kožom prozirnom kao papirus išaranom plavičastim venama. Taj stisak bi bio isti kao onog davnog prolećnog dana zasićenog zujanjem tek probuđenih pčela i mirisnim šapatom razvigora, kada me je krupna šaka na ramenu hrabrila, da bi me iznenada bez najave pustila, da sâm, prvi put na dva točka, niz našu staru ulicu popločanu kamenom kaldrmom, vozim bicikl, crveni Poni. Poslednje što bih video bio bi izmučeni osmeh svoje prve upecane babuške, samo što bih je sada vratio nazad u Dunav i pošao za njom, da oteknemo zajedno u večnost tromim vodama zaborava.
A šta je sa neredom koji bi pištolj ostavio iza sebe i nimalo prostora za sumnju u to da smrt nije bila prirodna?! Koliko bi bile duboke brazde koje bi lepe bele zavese, išarane delićima moga mozga i lepljivom krvlju, zaorale na srcima gospođe M. i moga sina?
Gospodin M. je uzeo pištolj i seo na krevet. Spustio ga je na butine i zagnjurio glavu u šake. Na koži je kroz tkaninu pantalona osećao ledeni dodir metala. Neće moći da iskoristi ni pištolj. Košava napolju najednom podivlja i urličući, ponese tihi jecaj gospodina M. ka Kalemegdanu. Soko zaklikta i polete u zrak. Gospodin M. podiže glavu. Upravi pogled ka prozoru. Oči mu zaiskriše, vlažno lice se ozari i usne mu se razvukoše u širok osmeh. Kako se samo toga ranije nije setio?!
Svakog jutra on odlazi u jednočasovnu šetnju Kalemegdanom, tim turskim brdom za razmišljanje, Fićir – bajirom. Potpuno sam. Prođe pored Gradske bibilioteke i često uđe unutra da vrati ili uzme knjigu. Na Kalemegdanu uvek hodi istim putem. Krene duž vidikovca iznad Save, sneno zagledan u magličaste odsjaje Novog Beograda i nepregledne Vojvodine i zaputi se ka podnožju nesuđene fontane
ARGUS BOOKS ONLINE MAGAZINE # 16 23