On se osmehnu jer je gospođu M. zamislio pomalo melodramatično, u beloj prozirnoj spavaćici, istoj onoj koju je nosila njihove prve bračne noći, vidno podmlađenu, zategutnog tela, rasute crvene kose, kako nadnosi svoje uplakane zelene oči nad njegovom sivim mrtvim licem i jeca, doziva ga glasom koji kao da i nije njen. A kosa joj miriše... miriše na jasmin.
Vratio se do šporeta. U loncu je voda ključala. Jasno je osetio miris kuvanih jaja. Nije mu se dopao, podsetio ga je na vonj sumpora. Ostalo je još samo da odabere način na koji će umreti. Nikada pre nije razmišljao o sredstvima za umiranje, tim nepokolebljivim dželatima i gospodarima poslednjeg otkucaja srca i poslednjeg uzdaha. Pogledao je u ovalni stakleni slanik koji je svetlucao na trpezarijskom stolu. Preko stola bio je prostrt izbledeli karirani stoljnjak u bojama jesenjeg lišća, deo davnašnjeg miraza njegove supruge. Kako bi bilo lepo da se u slaniku umesto soli nalazi otrov, pomislio je sa blaženim osmejkom. Mogao bih sve da završim odmah.
Ali koji bi otrov bio najpogodniji? Otrov kraljeva, arsenik? Cijanid ili možda beladona, melanholično velebilje koje su dame Viktorijanske Engleske kapale u oči, kako bi blistale požudnim pogledom i užarenom kožom? Smrt trovanjem je, koliko je gospodin M. bio upućen, uglavnom bila brza, naravno ukoliko bi se otrov uzeo u odgovarajućoj količini. Bilo je nečeg romantičnog u ovakvoj smrti, otići u beskraj na način na koji su odlazili kraljevi i velike vojskovođe. Za mnoge velikane, kao što je Aleksandar Makedonski u svom voljenom Vavilonu ili Napoleon na omrznutoj Svetoj Heleni, gospodin M. je bio duboko uveren da su bili otrovani, ali znao je da se to ni dan danas ne može sa sigurnošću utvrditi.
Zašto se onda isto ne bi moglo primeniti i na mene, običnog penzionera u od sveta zaboravljenoj zemlji? Ko bi ispitivao smrt bivšeg administrativnog radnika, takoreći pisara, jedne velike posleratne fabrike koji se tokom života ničim posebnim nije isticao? Mora da postoji mogućnost da supruga i sin koji odavno ima svoj život i svoju porodicu, nikada ne posumnjaju da sam popio otrov i sam sebi oduzeo život! Možda bi mislili da je smrt naišla prirodno. Sve bi bilo brzo gotovo i sigurno ne bih ostavio preveliki nered iza sebe.
ARGUS BOOKS ONLINE MAGAZINE # 16 20