više nisu u sobi. Na ekranu više nije mogao da pronađe tu nezavršenu rečenicu svog nezavršenog romana. Do ludila zbunjen, razmišljao je kako je moguće to da ne budu tamo gde ih je ostavio. Pomislio je da je slučajno obrisao taj pasus i u tom trenutku je začuo zvuk motora automobila koji je bio toliko glasan i jasan kao da se on nalazi u automobilu. U predelu pupka ga je presekao tako intenzivan i oštar bol, da je na trenutak izgubio svest. U treptaju oka shvatio je da više ne sedi za svojim radnim stolom, nego na zadnjem sedištu automobila koji je vozio Boris, dok je na suvozačevom mestu, uspaničenog izraza lica, sedela Katarina. – Šta ovo treba da znači?! – besnela je Katarina. – Čekaj, objasniću ti! – urlao je Boris za volanom. – Jesi ti normalan?! U sred noći me izvlačiš napolje da bismo polugoli jurcali po nedođiji?! – Nećeš mi verovati kada ti ispričam. Izgubljen u bizarnoj situaciji, Stefan je ostao nem, drhteći od straha i uzbuđenja, čekajući da čuje šta će reći Boris. – I?! – Mi nismo stvarni. – Ti si stvarno nešto loše sanjao?! – Nisam sanjao! – Šta lupetaš, onda?! Kako nismo stvarni?! – Mi smo likovi u nekakvom romanu! Naši životi su izmišljeni! Mi ne postojimo! Zato sam te i strpao u kola da probamo da pobegnemo. – A kako da pobegnemo ako ne postojimo? – ironično je primetila Katarina. Boris je ostao nem, a Katarina se zakikotala. – I gde ćemo to da pobegnemo i od čega? – Mislio sam da odemo na vikendicu... nadam se da nas tvoj bivši tamo neće tražiti. – Zašto bi nas on tražio? – Da nas ubije. – Pa ti si izgubio razum. Ej, više mi ovo nije nimalo smešno. Okreni kola i vozi nas kući.
ARGUS BOOKS ONLINE MAGAZINE # 16 140