sta da se češlja i ispusti četku. U tom momentu ja skrenuh pogled na krevet i videh nešto što me je uplašilo. Moja sestra je i dalje ležala na tom krevetu pokrivena i okrenuta zidu. Pogledah u onu Anu pred ogledalom ponovo i ona se okrenu ka meni. Pomislih da je to možda njena duša izašla iz slabog i bolešću izmučenog tela, a onda me preplavi neki užasan talas hladnoće jer shvatih da grešim i da ta devojka ispred ogledala nije Ana. Gledala me je. Zaista ta devojka beše ista kao moja sestra samo je izgledala malo punije i zdravije, kao Ana pre bolesti. I njene su oči bile drugačije nego Anine, krupnije, nekako strašne, hladne i blede... Iz očiju joj bljesnu nešto što me je užasnulo, a za šta sam tek kanije shvatila da je mržnja, kad sam isti takav bljesak prepoznala u očima nekih žena koje su me kasnije u životu smrtno mrzele, i ta osoba je ustala sa stolice i pošla ka meni sporo, držeći onu četku onako kako bi neko držao bodež. Kako je prilazila mene je sve više bio strah od nje i slutila sam da će mi naneti neko zlo i htela sam da dozovem majku ali nisam mogla da kažem ni reč. Soba je bila prostrana, a ona je bila primetila da sam bosa. Setila sam se molitve Bogorodici i počela sam da je govorim u sebi, tako me je učila pokojna baka, da je molitva poslednja naša odbrana i pred ovim i pred onim svetom. Mislim da mi to ne bi mnogo pomoglo, jer ta prikaza mi je prilazila sve bliže i bila je na svega par koraka od mene, kad zastalde u trenu kad se začuo kukurik petla. Sat je počeo ponovo da kuca i videh da je jedan čas i pet minuta. Glas petla se ponovo začu, snažan, prodoran, gromoglasan, odnekud iz blizine. Ona je osluškivala gledajući kroz prozor. Kad se i treći put pevac oglasio, začu se brujanje crkvenog zvona i prikaze nestade. Nikakve crkve nije bilo u blizini, ali je tridesetak godina kasnije u blizini kuće gde smo mi proveli tu noć sazidana pravoslavna crkva posvećena Bogorodici. Ja sam sedela i dalje u postelji, gledala kako se pomera pokrivač na Aninim ramenima i shvatila sam da ona diše, da nije umrla. U taj mah čula sam korake kroz hol, spore oprezne i teške korake Aninog oca koji je ušao u sobu. Seo je pored mene. Ana se pomerila i okrenula u postelji. On je ustao i pokrio je. Ponovo je u sobi bilo toplo.
– Probudio me petao – rekao mi je tiho – ima isti glas ko onaj kokot komšije Mila što ga je s prvim snegom odnela lisica.
ARGUS BOOKS ONLINE MAGAZINE # 16 115