камену и води, по трњу и ватри,
летећи кроз вријеме, кроз вјекове
прошле и будуће, лутајући по себи и
по другима, да нађем мјесто ово, и
нађо га, и ту саградих башчу рајску и
вакат је да се у њу уселим и да ту
останем за вјекове вјекова и дуже од
тога, јер овдје сам вријеме укинуо,
нема га, нек остане тамо ђе му
смисла има да постоји, ође нема
потребе за њим, шта ће нам. Ође се
другијем мјерами мјери, а вријеме не
треба. Љепота је ође мјера свега.
Њоме се ође све мјери.
И она је ово мјесто самном
градила, увијек кад дођем понешто
сам ново додато налазио ње