Од силине којом је ударио о зид,
одбије се неколико метара уназад,
падне, котрља се, пет пута се окрене
око своје осе, придигне се, није му
јасно шта се то с њим збило,
посматра збуњено, прилази опрезно,
пипа испред себе и схвата о чему се
ради - постоји зид испред мене!
Зид који није очекивао, зид који није
требао да буде ту где је.
Покушава да прође и на неким
другим местима, али свуда је Зид непробојан и непролазан.
Скаче на зид, војнички спретно,
храбро, одбија се, дочекује се на леђа.
Кад падне не одустаје, поново устаје
и напада.
Скаче поново, три, четири метра
увис, седам, осам,... нема Зиду краја у
висину, савија се, копа, рукама,
ногама, зубима, три метра у дубину,
пет метара, седам...Зид је бескрајно
дубоко у земљу укопан, трчи около
док сасвим не остане без даха, Зид
нема краја, враћа се на исто место на
коме је био - свуда је Зид - висок,
бесконачан, непробојан, у земљу
дубоко укопан, никао у висину
бескрајну и ширину још бескрајнију.
Кад увиди, после много упорних и
неуспешних покушаја, да не може да
прође кроз Зид, ни да га обиђе, ни да га
прескочи, приђе му и наслони се
читавим телом на њега.
Обе руке подигне у вис и дланове
прислони уз Зид.
Ђурина бесједа код Зида
загледан у Светлост
Љепоте преда мном, мајко моја
мила.
Виде!... погледај де мора како се
љуљушка, како мириши, и барке на
њему и вјетра како је љуљушка и
како палме лагано по коси њиовој
расплетеној милује и виде неба
плаветног и осмјеха му од ува до ува,
како ме радосно дочекује, зна ме!
Argus Books Online Magazine #14
Виде ријеке широке и мирне како
се с морем питома питомо састаје и
једно постаје и виде маслињака
зелених и сваке воћке друге, и виде
како се башче љепотом шарене и
миришу, виде ливада и цвјећа
свакога по њима и шума са дрвећем
које само ође може једно уз друго
расти и живити, само ође му тјесно
није.
Колико ли сам пута до сад ође био,
свако ме зрно пјеска зна, свака
травка, сваки комадић ваздуха, свака
звјер, и она која плива, и она која
лети и она која пузи, и оне које све то
могу заједно, и виде ње, лијепа ли је,
од све творевине ове је она љепша,
јер брез ње ова творевина и онако
смисла неби имала, или би имала,
али за неког другог а не за ме.
Здраво цвјете мој, у башчи рајској!
Дошо сам. Ево ме дођо послије
пута дуга.
Кад вакат би за доћи, тад ево и
дођо. Прије вакта немере - немере
нико па немерем ни ја.
Погледај де како ме чека
стрпљивошћу Пенелопином да јој
дођем.
Зна она да ћу јој доћи, само не зна
кад ће то бити, њесам ни ја зна. Сад
знадем да је то сад, ал јопе сигуран
немерем бити да дођо, јербо ми овај
зид муку прави постојањем својим.
Пијем сваку кап ове љепоте пред
собом, раним се њоме, а јопе, знадеш
ли ти, да брез љубави наше, њене и
моје, моје и њене, како ти је воља, ово
би била само слика; Лијепа? Да!
Жива? Да! Коју сам годинами својим
градио, стрпљиво, кап по кап,
коцкицу по коцкицу, грам по грам,
ријеч по ријеч, каменчић по
каменчић, камичак по камичак, зера
по зера, лутајући по свјету
васколиком и сновима ко Одисеј по
незнаним му морима и острвима, и
по ономе трећем најважнијем, што
ни сан ни јава није, ту сам најдуже
био и ходио, ту ово мјесто и јес, ту
сам га познао и градио и дио је мој
васколиког и бескрајног, газећи по
96