Милорад Новаковић
Гламочко глуво
(одломак из романа)
Оно треће
Ђуро, звани Ђука, и још звани Ђуса
и Луди Ђуса корача кроз Мрак ка
Светлости.
Ђуро је одмаклих четрдесетих
година, крупан, глават, кратко
ошишан.
Кад угледа Светлост, почињу да
падају самари са њега, пуцају дебеле
бисаге пуне и препуне свега и свачега,
накупило се током година олова у
њима, терети и који су требали и
који нису требали били су ту, сада
испадају, котрљају се, пуцају, разлећу
у безброј комада и сваки има свој звук
и сваки различитим гласом пуца и
претвара се у прах, у пепео.
Чује то Ђука али не осврће се, не
застајкује, гласови разбијених
терета одлазе на другу страну,
нестају у простору, у Мраку, вакат
им је и био да оду од мене, да сјашу с
мене, да остану закопани у најдубљим
понорима Мрака, тамо им је мјесто,
тамо нека и остану у комадима,
разбијени, у пепелу, да се више никад и
ни на којем другом мјесту не могу
саставити.
Усправља се, постаје виши од
самог себе, лице му се мења, кожа
постаје чиста и светла, тело му
постаје млађе десет, двадесет,
бесконачно много година, можда и
више, тако се осећа без самара и
бисага, без џакова терета које је
теглио и пунио и по својој и по туђој
вољи.
И кад нестане и задњи звук, кад
терети сасвим престану да постоје,
ослобођен, скаче увис, скаче у даљ,
осећа како скок постаје лет, преврће
се у ваздуху, дочекује на ноге, лагано,
Argus Books Online Magazine #14
сигурно, елегантно, маниром
врхунског спортисте.
Хода кроз ваздух, хода на рукама,
усправи се, враћа се опет на ноге,
пушта глас из себе, чини му се из све
снаге, не разуме шта је рекао али зна
да је испустио баш оно што је
требало да изађе и оде, види
сопствени глас у простору, гледа
како улази у Светлост и постаје део
ње.
Испред њега у Светлости, када се
већ сасвим добро примакне и
прекорачи линију која дели Мрак од
Светлости, види две лежаљке и
сточић међу њима.
На једној лежаљки лежи Жена и
то баш она жена, његова жена, она
којој је певао, она која је читав његов
живот била с њим а била далеко,
осећа њен мирис, осећа како покреће у
њему оно предивно, оно што одводи у
смисао из бесмисла, како ли се то
зове? Заборавио му је име а дао му га
је, како год да се зове, нека се зове,
само нека јесте и нека је сад!
Зна да чека њега.
На сточићу је чаша сока.
У чаши је још воће и сламка.
Жена се придигне и кроз сламку
попије гутљај, два сока, замишљена u
у ишчекивању, прошета и себе и чашу,
па се врати, чашу спусти на сточић и
настави опет да лежи на лежаљки.
Ђуро убрзава корак и из све снаге,
најјаче и најбрже што може, потрчи
ка Жени и удара силовито и одбија се
о невидљиви зид који се испречио пред
њим.
95