га, и тако увијек једно те исто док ти
вријеме не прође, зора сване, дан
буде, ноћ пане... из јаве у сан, из сна у
јаву...
Речено је, дивани он јопе, множите
се, у зноју лица свога корицу крува
имајте, патите се и тако трајте, оно
мало раја што би створено за нас и
отален оћерани бишмо. Ајте отале!
Марш! Ори, копај и пари се. Једи и
сери! Дјецу рађај, стари и умири!
Е кад би видио мало даље од носа
кукавче црни, зна би да није тако,
љубав је оно што остаје и постоји,
због ње је Рај и био Рај, љепота која
изнова и изнова настаје све већа и
већа, а ово остало је, са смислом али у
другоме плану, да се Зл