аутобусом. Знао је да је Зоји теже
него што показује. За Зоју, повратак у
родни град био je и радост и бол, али
се ни једно ни друго није видело на
њеном лицу. Научила је да крије своја
осећања. Уједајући је кроз живот, бол
је научио да буде опрезна, да не
верује ни осмеху ни сузама. Ово је
био тест за њу и за људе са осудом у
очима, који ће се питати одакле јој
храброст да се врати у родни град, и
још једном им пљуне у лице.
Голуб се надао да је неће познати, да
су године учиниле своје, да