његове мисли - плашим се
подивљале мржње која се шири
Косовом. Ми смо све то доживели,
преживели, али зло се увек враћа...
- После свега што смо доживели, ја
се више ничега не плашим - храбрећи
Зоју, Голуб је храбрио себе.
- Ми смо преживели све лоше што
је могло да се деси. И после свега, ми
смо срећна породица. Богдан и Лела
имају Симон иду, која је плод свега
лепог у њиховом животу. Када их
видим заједно, срце ми је пуно застао је и погледао у Зојине зелене
очи, које су га гледале као првог
дана...
- Жао ми је што Митхат и Сузана
немају децу, али тако је Бог хтео. Да
би ти нешто дао, нешто мора да ти
узме! Важно је да се они гледају
очима љубави, да поштују једно
друго, и да у Симониди виде своје
дете.
Зоја је опчињено гледала у Голуба.
Прошло је толико година, а они
време не примећују. Ни пакост ни
злоба, ни мржња која их је упорно
пратила, нису им затровали срца.
Гледајући у седе власи у Голубовој
коси, Зоја је видела трагове времена,
али је знала да је, у њиховим срцима,
време одавно стало.
***
Гужва на аутобуској станици
деловала је застрашујуће на Зоју.
Гледајући око себе, видела је
шаренило људских судбина. Видела
је изгубљене душе које километри
деле од њиховог дома. Видела је себе.
Питала се шта она ради ту, на
београдској аутобуској станици, да
ли се враћа, или одлази од своје куће.
Питала се где припада, где припада
њено тело, а где срце и душа? Да ли
ће јој срце заиграти када аутобус
буде улазио у Пећ, или ће бити
срећна када се буде враћала, када
угледа телевизијски торањ на Авали.
Где јој је место? Да ли је њено
Argus Books Online Magazine #14
крштење у српској богомољи
очистило стару веру из ње? Да ли је
љубав према Голубу била света вода
којом је опрала своју прошлост, или
је љубав према Митхату и Богдану
обавезује да буде и Српкиња и
Албанка, и хришћанка и муслиманка,
да помири непомирљиво, у себи и
њима, у онима које неизмерно воли
и који јој љубав безусловно враћају.
- Чувај се... - из размишљања је
тргао топао глас.
- Немој да бринеш - пољубила је
Голуба избегавајући његов поглед.
Желела је да овај тренутак учини
мање болним, да је његов поглед не
рани јаче него што може да поднесе.
Узела му је торбу из руке и ушла у
аутобус, не гледајући у шофера који
је нервозним турирањем мотора
опомињао да је време за полазак.
Кроз прозор аутобуса видела је како
Голубова силуета нестаје у гужви
ужурбаних путника. Стављајући своју
торбу у пртљажник изнад седишта,
још једном је, безуспешно тражећи
Голубов лик, погледала кроз прозор
и тек тада села на своје место.
Аутобус је био скоро пун. Мада се на
Космету дешавају чудне ствари,
аутобуси саобраћају нормално. Људи
путују у оба правца, али се селе само
у једном... Знала је да је чека дуг пут,
осам сати вожње у неудобном
аутобусу. Али, аутобус није био само
неудобан, заударао је од чарапа и
смрдљиве обуће, коју су многи
путници изули да би се осећали као
код куће. Бежећи од домаће
атмосфере, Зоја је затворила очи и
покушала да утоне у сан. Наслонила
је главу на прљави наслон свог
седишта и заборавила шта је
окружује. Призивајући сан, упорно је
затварала очи. Жамор у аутобусу је
био све тиши, па је њена упорност
награђена. Сан је полако обузимао...
***
Окружен људима без лица и
имена, Голуб је тужно гледао за
90