Братислав Росандић
Душе селице
(одломак из романа)
Можда ће други одлучити како ћу да
умрем,
али само ја одлучујем како ћу да
живим!
ГЛАВА 1.
- Морам, десет година нисам била
у Пећи. Ако сада не одем, можда више
никад нећу отићи на гроб моје мајке Зојин поглед је био довољно јасан.
Као тешки воденични камен, млео је
Голубову наду да ће је убедити да
одложи пут. Плашио се, знао је да их
дешавања на Космету неће заобићи.
- Идем с тобом - рекао је тихо, као
да није био сигуран у своју одлуку.
- Знаш ли шта се ради доле? Тамо
је лудница! Ти ми тамо не би
помогао, само би скретао пажњу на
себе. Ти би тамо био највећа
провокација за Шиптаре, Голубе Зоја је рекла оно што је Голуб добро
знао. Два пута је протериван са
Космета, трећи пут... није смео да
ризикује.
- Не смем да те пустим саму...
- Голубе, ја сам тамо на своме.
Вуче ме жеља да још једном заспим у
кући у којој сам рођена, да још једном
отворим капију дворишта, да ујутру,
када се пробудим и отворим прозор
моје собе, сањива угледам
Проклетије... - Зоји је задрхтао глас,
погледала је у Голуба као да је нешто
заболело. Била је рањена сећањем
које већ дуго крвари у њој. Живот у
Београду био је мелем за њихове
ране, али је Зоју, с времена на време,
нападало болно сећање, које је дуго
потискивала у себе. Данас је нешто
експлодирало у њој. Осећала је немир
Argus Books Online Magazine #14
који је сврбео изнутра. Молећиво је
погледала у Голуба, тражила је
сигурност у његовим очима, у
његовом гласу...
- Само два дана - наслонила је
главу на његове груди, па наставила
гледајући га у очи:
- Богдану и Митхату не говори
ништа, имају они својих проблема,
нећу да брину без потребе...
- Када мислиш да идеш?
- Вечерас, аутобусом у осам. Ујутро
сам тамо око пет... Дан, два, и ето ме
назад. Немој да бринеш...
Голуб је устао из фотеље и,
удахнувши дубоко, погледао кроз
прозор. Бацио је поглед на
последњих десет година њиховог
живота. Свакога дана,
надокнађивали су оно што су
пропуштали осамнаест дугих година.
Десет година су зидали своју срећу,
али Голуба данас напада исти бол,
исти страх. Познати страх је изронио
из прошлости. Страх за своју
породицу. Толика срећа и није могла
да потраје дуже. Када се родила
Симонида, Богдан и Лела су се
преселили у свој стан, на Звездари,
недалеко од Голуба и Зоје, а Митхат и
Сузана су одлучили да се преселе у
Нови Сад. Виђали су се често, али је
Голуб осећао да се круни срећа коју
су зидали са пуно љубави и пуно
проливених суза. Данас се поново рве
са тугом, са сузама, са ранама које
никада нису зарасле. Провлачећи
прсте кроз седу косу, Голуб је скинуо
наочаре и вратио поглед на Зоју. Док
је гледао како се пакује, језа га је
опомињала. Као по навици, страх је
поново заробио Голубове мисли...
- Голубе - наслонивши главу на
Голубово раме, Зоја је прекинула
89