упознају и да му исприча чудесне доживљаје који су им се догодили.
***
Карисими је живила са својим братом. Нису имали родитеља, јер су одавно били под земљом. Имрли су на трагичан начин. Када је мрак настао и када је струја престала да функционише они су се нашли на прузи и баш у тренутку када су прелазили воз је налетио на њих и убио их. Брат је Карисими чувао и пазио. Дао би живот за њу. Звао се Јустиције. Сестра му је била све. У души је увијек водио борбу са мислима и осјећајима али сестри је увијек презентовао љубав и радост. Такође је био писац. Највеће богатство у овом времену је била мудрост. Поред тога је узгајао цибуме и трампио њихово месо да би преживљавали. Карисими је одлучила да упозна Фелицитас са својим братом. Доста пута му је причала о њему али није била спремна да их упозна. Карисими је довела Фелицитаса у своју кућу да га упозна са Јустицијем. Јустиције је био културан, човјек са великим поштовањем према другима, указао је гостопримство Фелицитасу, као најбољем другу:
-Ти си значи тај што је украо срце моје сестре. Чујем да си добар према њој и да је чуваш, зато имаш мој благослов, али под условом да се не промјениш. Братска љубав је најјача али твоја љубав ће је чувати као и моја. У супротном случају могу да не поштујем исто онолико колико поштујем и могу да мрзим исто онолико колико могу да волим а могу да поштујем и волим јако, много и пуно.
-Обећавам ти да је моја љубав искрена и да је то ватра која се никада неће угасити. Не постоји тај вјетар ни та киша која ће угасити ватру љубави према твојој сестри. Дао бих срце да јој затреба, поклонио бих јој задњи дах, своје прсте, своје тијело. Дао бих своју будућност само да је нико не повриједи и да јој не учини ништа на жао. А своје срце и душу сам јој већ дао.
Уживали су у међусобном друштву и расположеној атмосфери. Јустиције отпоче причати пустоловине кроз које су он и његова сестра прошли у периоду када мрак није још завладао свијетом и пустоловине послије задњег заласка сунца:
-Били смо мали. Она је имала само четири године. Ја сам имао седам година. Дошли су нам неки гости. Пријатељи наших родитеља. Никада нећу заборавити тај доживљај. Као и обично донијели су разноразних поклона нашим родитељима. Док су се поздрављали родитељи су склонили своје поклоне. Ми смо тужно гледали, јер нисмо добили ништа. То су гости примјетили. Било им је наугодно. Али господин се сјетио да у џепу има нешто. Откопчао је свој црни дуги сако и завукао руку у свој унутрашњи џеп. Његова голема ручерда је пропадала у дубину сакоа. Испод откопчаног сакоа стршио је огромни напухани стомак. Дугмади кошуље су била напрегнута, једва уздржавајући напор. Проћелава глава је сијала под рефлексијом кућног лустера, а са страна су стојале два жбунића црне косе, која се сијала колико је била масна. Имао је чудне шиљате уши и велика уста која су била близу носа и служила су му као подупирач. Црни танки брчиће се скоро нисму ни примјећивали. Његове очи ко два рефлектора зурила су у Карисими. Очи су вириле између образа набујалих као тијесто за хљеб које је хтјело прекипити изван чонтре. Гледао је нетремице у Карисими и почео је говорити:
Argus Books Online Magazine # 13 80