-Ох па то је дивно. Када се видите дођите поново до мене да и мене видите-радосно ће Мирантикве.
-Али како? Поетас је рекао да ћемо се ми видјети није рекао да ћеш и ти прогледати?-примјети Фелицитас.
-Ах да.-узбуди се Мирантикве.- мислио сам рећи да ми испричате како је било када сте се ви видјели, опростите ми на мојим непромишљеним ријечима.-исправи се Мирантикве.
-Хоћемо наравно да ћемо доћи препричати ти невјероватну љепоту коју ћемо видјети-смјешила се Карисими.
У причи стигоше до дна брда. Карисими и Фелицитас се поздравише са Мирантиквеом и кренуше са штаповима према својим кочијама. Срећни и задовољни кренуше ка Урбем Локутусу.
Тишина је свирала чудну атмосферу. Ништа се није чуло осим галопа вестибулума. Карисими и Фелицитас су загрљени уживали у својој љубави. Била је то мирноћа која није слутила на добро. Тако је и било. Када су дошли до петог обеликса и скренули десно, зачуше звук вјетра. Али осјетили су да то није био обични вјетар. Зачу се и гласни пој птице. По поју Фелицитас се препаде. Осјетио је да то не може бити пој неке мале птице. Био је гласан и снажан. Вјетар се приближавао. Нису могли претпоставити шта им се спрема. Био је мрак. Птица поче облијетати око њихове кочије која је и даље била у покрету. Вестибулуми су се такође препали па су ишли брже као никада. Али птица их је пратила. Била је тик изнад њихових глава. Као да је осјетила мирис неке хране која ју је привлачила. Фелицитас пригрли Карисими уза се па јој рече:
-Не бој се драга све ће бити у реду, птица ће отићи, неће нам наудити јер да је хтјела већ би то учинила.
Проблем је био то што је махала снажним и великим крилима и кочија се мрдала као да се хтјела распасти. Карисими се присјети да има кесицу аћиденса, биљка чији је плод био у облику бобица. Кренула је да узме кесицу и да је баци из кочије, мислећи да би птица отишла за тим бобицама. Узе кесицу и крену да је баци а птица махнито насрну на Карисими те кљуном растрга кесицу и просу бобице аћиденса по читавој кочији. Карисими и Фелицитас су били у великој паници. Фелицитас узе свој штап па поче са њим ударати птицу али не могаше је отјерати, већ га птица обори, заби га у ћошак кочије и задрма кочију која се умало не распаде сва. Како је Фелицитас падао из џепа му испаде куглица коју му је дао скелеџија Репрендо. Куглица искочи из џепа, паде у кочију и помјеша се са бобицама аћиденса. Птица опет махнито крену према кочији и кљуном узе неколико бобица аћиденса, али заједно са њима узе и прогута куглицу која је испала из Фелицитасовог џепа. Вестибулуми нагло и снажно загалопираше. Вјетар преста. Птице више није било. Нестала је као да је никада није било. Фелицитас само чуше нешто снажно како лупи о пут, чу се мало дуже и преста. Фелицитас и Карисими се загрлише снажно као да их је смрт заобишла, као да су добили живот поново, као да се поново родише. Фелицитас није ни примјетио да нема куглице у његовом џепу. Птица се удавила са том лоптицом. Била је то златна лоптица. Злато је помогло да љубав остане нетакнута и да два бића остану жива. Није допустило да велика птица задовољи своје претјеране, проклете и похлепне потребе. Још увијек уплашени стигоше до Урбем локутуса. Карисими одлучи да посјете њеног брата и да се Фелицитас и он
Argus Books Online Magazine # 13 79