најискреније осјећаје према Карисими:
Мрак је, а мени свјетло засија. Моја пропаст крај је достигла. Сад живот смисао ми добија. Својом љепотом она је то постигла.
Њен мирис божијег раја. Извади ме из мрачног очаја. Њене ријечи чаробне, Растјераше мрак из мене.
Њен додир као латица мекани. Мој мучни живот промјени. Љубав њена неизмјерива, Сада моје срце покрива.
Зраке снажне свијетлости, Донијела си ми ти. Узела си цијелу унутрашњост мога срца Које само за те куца. Ти си мени попут сунца!
Чули су се јецаји и плач. Жичара на тренутак застаде. Али тај плач није био Карисимин. Мирантикве је плакао као мала беба, која се тек родила. Сузе су лиле низ његове образе. Брисао их је рукавом али оне нису престајале. Карисими је такође била очарана. Загрлила је Фелицитаса као никада прије. Зарила је своје прсте у Фелицитасеве груди. Челичним додиром му је хтјела показати колико га воли. Фелицитасу је то пријало. Не замјетише Мирантиквеов плача. Он није престајао неколико минута. Сад су га гласно чули јер се смирише страсти међу њима. Обоје се насмијешише. Нису могли вјеровати да је њихова снажна љубав толико дјеловала на људе који су их окруживали. Мирантикве напокон преста са плачом па им уз муцање рече:
-Ви сте пресрећни. И ја желим такву љубав. Морате нам донијети...-па прегризе језик и зајеца опет и покрену жичару-хвала ти на пјесмама, заиста су предивне, вратићу вас кад будете требали назад и кад год будете долазили опет имате превоз.
-Хвала вам пуно не мојте бити тужни свако има своју другу половицу, кад тад ћеш је наћиохрабривала га је Карисими.
-Вјерујем вам-рече сада са осмијехом и настави вртити полугу све док не стигоше до врха.
-Ево драги моји стигли смо. Када се будете хтјели спустити назад само ме зовните гласно, именом. Ево ти Карисими ова карта. Не види се која је, али када ти буде требала срећа, засигурно ће ти је донијети.
-Хвала Мирантикве на свему, видимо се убрзо.
-Хвала видимо се-захвалише се обоје и са својим штаповима кренуше ка пећини.
Када су препјешачили неколико десетина метара, зачу се вравеж Меритума. Такав звук ниједна животиња није имала. Ни сад ни прије мрака. Животиње су годинама еволуирале. Звук је био страшан и утјеривао је страх у дубину тијела. Фелицитас узе списе које је добио од Фармакума па први поче опипавати и поче читати оно што је опипавао. Брзо је читао јер је био искусан у читању са изгравираним словима били они на папиру или на глиненим плочама. Прочита све три пјесме али ништа се не деси. Меритуми наставише вравежити истим гласом који је одјекивао далеко у мрак. Фелицитас је размишљао па затим отпоче још једном. Полако и сталожено, исто онако како би рецитовао своје најдраже пјесме:
Једног дана мрака ће нестати, Ооо најљепше животиње Меритуми. Сунце ће нам доћи са свих страна, Меритуми су најснажнији међу животињама.
Нико нема лијепу длаку као Меритуми,
Argus Books Online Magazine # 13 76