-Зашто то питате? Зар једноставно не можемо ући у пећину.-запита зачуђено Фелицитас.
-Па жао ми је што вас морам разочарати али не можете.
-Можеш ли нам помоћи и рећи како да уђемо?
-Могу вам рећи али вам не могу помоћи да уђете. Испред Поетасове пећине се налазе два Меритума. Велики су, љути и опасни за све оне који им се приближе. Они чувају Поетаса јер он крије невјероватну моћ мудрости коју би свако хтио украсти. Они су његови вјерни чувари. Али, зар не увијек посоји оно али? Можете једино ући ако им одрецитујете три пјесме које имају чаробно лијепе ријечи које ће вам отворити врата Поетасове пећине. Али, опет али, али морате имати три списа на којима се налазе те три пјесме. Али ја вам не могу помоћи јер ја немам те пјесме. Али вам могу рећи да на свијету постоје само по један примјерак тих пјесама.
Фелицитас и Карисими се сада превише разочараше. Карисими сад поче да плаче. Њен сан се никада неће остварити. Толико су прошли и опет су налетјели на препреку за коју нису имали ријешења. Али мало их разведрише ријечи Мирантиквеа:
-Али ја знам код кога се налазе те пјесме-задовољно и поносно рече.
-реци нам код кога, морамо их набавити не смијемо одустати када смо дошли овако далеко?-разведрено упита Фелицитас.
-Ти списи се налазе код Фармакума који жив...
Прекиде га смијех Фелицитаса и Карисими. Они падоше једно другом у загрљај. Фелицитас извади из џепа три папира која му је дао Фармакум и опипа прстима и схвати да нешто пише на њима испупченим словима. Мирантикве је са чудом слушао њихову радост и смијање. Није знао шта се дешава, био је збуњен и зачуђен.
-Били смо већ код Фармакума, он нам је већ дао те списе, само нам није рекао за шта нам служе.
Мирантикве се најежи па им ужурбано рече:
-Аха то сте...-прескочи мисао-у реду ускачите, пожуримо до пећине, не губимо вријеме, или шта је већ ово.-са осмијехом покрену жичару полугом коју је окретао да би се жичара кретала узбрдо.
-Али не заборавите двије пјесме за мене-подсјети их Мирантикве.
Фелицитас срећан и раздраган поче рецитовати своје двије омиљене пјесме, док му је Карисими сједила у топлом крилу:
Ја сам пјесник, који пише јед. Помјешан са жучи коју често испијам. Оловку ћу држати и кад будем сијед. Из себе сваки зрак свијетлости избијам.
Додир мрака на кожи осјетим. Мирис ништавила ме опија. У мукама мисли, као псето патим. Жал само на јачини добија.
Спаса ми нема, спас је илузија. Лажи ме нервирају, туку ме по срцу. Желудац ми се од боли увија, А још надам се сунцу.
Мирантикве запљеска, па жичара стаде на пар секунди јер није окретао полугу. Карисими се трзну, али више због пјесме него због трзаја жичаре. Фелицитас то увидје па јој рече:
-Драга шта ти је? Не брини, ова пјесма је настала док се ти још ниси појавила. Сада ћу да изрецитујем једну коју сам написао послије дана када смо се ми упознали.
Она се насмијеши и загрли Фелицитаса па му рече:
-Волим те и то немој никада заборавити, без обзира на то видјели се ми или не.
Фелицитас срећан започе другу пјесму у којој ће открити све
Argus Books Online Magazine # 13 75