Argus Books Online Magazine Argus Books Online Magazine #13 | Page 65

Око нас све је срећно. Срце моје ти је рекло Да ће да те воли вјечно! Карисими је уживала у његовим стиховим. Његове пјесме су храниле њено тијело и њену душу. Дани су пролазили а њихова љубав је била све јача и јача. Постала је као стијена, као дијамант, као платина. Фелицитас је водио Карисими на најљепша мјеста која су постојала у свијету мрака. Одвео је Карисими у поље цвијећа. Најромантичније мјесто у свијету мрака. То је било велико поље са прегршт миришљавих цвјетова. Цвјеће је било људске величине, а њено лишће њежно као бебина кожа. Мирисало је несхватљивом јачином, заразним мирисом, од којег се било тешко одвојити. Тај мирис се осјетио на километре од поља. Цвјетови су одисали љубављу, радошћу и срећом. Испод цвјећа је био мекани прекривач њиховог лишћа. Мириси су били тако еротични и снажни. Напросто се у вама стварао осјећај жеље за вођењем љубави. Опијени мирисом љубави Карисими и Фелицитас су се препустили осјећајима и лагано су легли на лиснати, мекани прекривач, који се гужвао под њима. Карисими се топила под његовим додирима. Гдје год је Фелицитасова рука дотакла њено тијело кожа је горила. Сва је била запаљена као ватра. Плам ју је прождирао а она је уживала у сваком миловању у сваком пољупцу који је падао на њене бујне груди које су се тресле од узбуђења и страсти. Карисими је заривала нокте у Фелицитасова леђа а он је уживао као у најњежнијем миловању. Сраст је извирала из њихових тијела. Пуцкетала је жаром љубави. Сваки уздах су памтили, сваки додир кожа је архивирала дубоко испод себе. Тијела су им се спојила као јин и јан, само обе стране су биле бијеле. Фелицитас је држао обема рукама Argus Books Online Magazine #13 њене косе док је она дахтала болом задовољства. Није било тајне, све је било отворено између њих. Снага додира је била прејака, јер погледа није било, а и ко да им је требао. Њихова тијела су све видјела у ватри која је обасјавала њихове жеље, уживања и радости. Ваљали су се по меканом лишћу састављени као једно тијело. Руке су им свирале музику еротике а гола тијела су била диригенти, а пољубци диригентни штапови. Композиција је била савршена! Тада су се десили страствени додири, додири који су се урезали дубоко у њихову кожу који никада неће зарасти и којих ће се вјечно сјећати. Додири некада остану упечатљивији од сјећања, никада не излапе, вјечно ковитлају тијелом и прелазе преко коже и враћају вријеме. *** Када су излазили из поља цвијећа, Фелицитас се потетура на нешто. Крај путељка је сједио дјечак. Чуло се да јеца и плаче, али тихо, као да није хтио да га чују. Фелицитас га са жаљењем упита: -Како се зовеш дјечаче? -Инћертум. -Зашто плачеш, реци нам можда ти можемо помоћи? -Мене мама и тата не воле. Сад заплака још јаче да су јецаји одзвањали. Фелицитас и Карисими се растужише па га упиташе: -Зашто тако мислиш, шта се десило? -Они ми не дају да идем близу ријеке и да бацам каменчиће у ријеку. А то волим и зато ме не воле. Ја ћу да одем далеко и никада више нећу да будем близу њих. Не воле ме то је сигурно. -Полако дјечаче. Јесу ли ти рекли да те не воле? -Нису, али знам да ме не воле. 65