-А јесу ли ти рекли зашто ти не
дају да идеш близу ријеке.
-Па не, нисам их ни питао само сам
љутито отишао од куће.
-А можда су ти то рекли баш зато
што те воле. Јеси ли о томе
размишљао?
-Зашто би то радили из љубави
када ми не дају да чиним оно што
волим?
-За тв оје добро. Послушај ме
сада:Замисли да идеш до ријеке и
стојиш на обали а ништа не видиш.
Узимаш каменчић и замахујеш да га
бациш и одједном се случајно
оклизнеш и падаш у дубоку воду, а
ти још сигурно не знаш да пливаш.
Одједном ти умиреш а твоји
родитељи умиру од туге јер те нису
спријечили да ти умреш. Да ли сада
разумијеш?
-Значи они ипак не дају да идем до
ријеке зато што се боје да ме не
изгубе, значи они мене стварно онда
воле?
-Да, воле те драги дјечаче. Зато ти
забрањују ствари због којих би те
могли лако изгубити. А ти сада нама
реци гдје живиш па да те отпратимо
до твојих родитеља који те искрено
воле.
-Хвала вам пуно. Сада разумијем
њихову љубав.
Карисими и Фелицитас одведоше
Инћертума до куће и радосни
кренуше својим путем уживања и
задовољства.
***
Сви су себи постављали исто
питање:Да ли ће се сунце
вратити?Нико то није могао знати
осим њега самога. Чак ни бог му не
би могао то наредити. Али недалеко
од Урбем Локутуса налазила се једна
шума, густа и бучна, а нико није знао
шта се то у њој чује. Шуму су звали
Вербосус Силва. У дубокој
унутрашњости те шуме налазила се
мала дрвена кућица у којој је живјела
Профетиса.
Argus Books Online Magazine #13
Неки су је сматрали видовитом, а
неки великом лажљивицом. Нико
није знао која је страна у праву.
Онима што је нешто рекла, отишли
су из града и нису се никада вратили,
тако да не знају ни шта им је рекла,
ни да ли се то остварило. Фелицитас
је разговарао са Карисими о
Профетиси. Приче заинтригираше
Карисими и рече Фелицитасу:
-Идемо је посјетити. Желим да
чујем шта има да каже о снази наше
љубави. Нама не могу ништа њена
пророчанства. Ми никада нећемо
отићи из овога града и не вратити се
назад. Наша љубав има моћ коју она
до сада није спознала.
Фелицитас није био одушевљен.
Знао је да је та шума чудна и да је
пророчица говор шуме. Она као да је
видјела у мраку. Сви су је се плашили.
Живјела је сама у дубини шуме а
никада је нико није напао нити јој се
икада десило нешто ружно. Али
Фелицитас није могао одолити
њеном гласићу који га је гонио да
испуни све њене жеље. Да је тај
њежни гласић затражио сунце он би
се потрудио да га врати, иако би већ
унапријед знао да је то немогуће.
Одговорио је као да се није ни
премишљао:
-Наравно драга сутра ћемо одмах
кренути. Чим примапарс почне,
крећемо. Одмах ћу спремити два
вестибулума и упрегнути их уз
кочију.
-Усрећио си ме драги-рече до неба
заљубљена Карисими и загрли
Фелицитаса снажним загрљајем и
пољуби га у чело, да му да знак да јој
припада.
Фелицитас се још више разњежи.
И он је био срећан јер је њу учинио
срећном. Дао би живот за њену срећу.
А њен осмијех је била његова награда
коју је са задовољством прихватао
као ковчег пун злата и драгог
камења.
Примапарс је дошао брзо. Мирис
свјежине се осјетио. Иако нису имали
вријеме, осјећали су промјену између
66