Argus Books Online Magazine Argus Books Online Magazine #13 | Page 63

-Стани!
Она се укопала на мјесту. Као да јој је неко поклонио читав свијет. Његов глас је усрећи као ниједан други у животу. Фелицитас са страхом крену према њој и кад дође рече јој:
-Опрости ми на мојој ћутњи. Твој ход и твој мирис рајског цвијећа ме је парализовао, одузео ми глас и памет. Задрмала си ми земљу испод ногу. Као да си својим додиром прењела чини на мене. Дозволи ми да ти пољубим руку.
Она лагано пружи руку махинално без ријечи и осјети његове вреле усне на својој њежној кожи. Као да је додирнула жар. У њој осјећаји плануше као логорска ватра. Фелицитас се представи:
-Ја сам Фелицитас. Замолио бих вас за једну услугу, ако можете молим вас да ми испуните једну жељу, био бих вам много захвалан?
Она се мистериозно и замишњено насмија и рече:
-Реците слободно, рећићу вам шта год вас буде занимало, када сте ме тако дивно замолили.-Како се зовете чаробна дјевојко? Опет се срећно насмијала као да јој је неко испунио све њене жеље.
-Моје име је Карисими. Сада бих вам рекла да не претјерујете са својим комплиментима али лагала бих вас, јер ми много пријају.
-Драго ми је да смо се упознали, већ сам мислио да нећу скупити храбрости да вам приђем, али нисам могао одолити вашем магичном мирису и страственом додиру. Молим вас дозволите ми да се нађемо још једном, да вас обасипам комплиментима којима ни ублизу не могу описати и исказати вашу љепоту.
Ћутња је трајала неколико минута. У Фелицитасовим очима као да су се накупиле сузе. У страху је ишчекивао њен одговор. Као да се налазио изнда расцјепа. Мислио је да ће негдје да пропадне. Осјећај је дуго трајао у његовој глави али у стварности је био кратак. Чинило му се да се све око њега руши и да све нестаје. Апокалиптични осјећај га је гризао у ових пар минута. Она се смијешила у мраку и намјерно га држала у неисзвјесности, покушавајући држати до женствености, а онда са радошћу рече:
-Наравно, чекаћу вас сутра ујутро у исто вријеме на малом амфитетру мудрости.
Фелицитас као да се родио поново, његово тијело је кључало од огромне количине среће. Сад се осјећао као бог који је зауставио апокалипсу и свима подарио нови живот. Осјетио је снагу љубави. Моћ коју није могао контролисати а није ни желио јер га је чинила срећним.
-Чекаћу вас тамо, будите сигурни, само ако успијем преживити ову ноћ без вас Карисими.
Пољуби јој још једном руку и расташе се с осмијесима на лицу. Срећни до неба.
Окренуше се леђима и наставише се удаљавати путевима али се још више приближаваше мислима и срцима.
Дошавши кући Фелицитас није могао склонити мисли са Карисими. Милсио је само о њој, о њеном рајском мирису и свиленом додиру. Њене руке су попут памука. Омађијала га је. Као да је била вила. Летала му је мислима дуго у ноћ. Забраниила му је сан. Одмах је узео глинену плочу, дрвце и почео писати. То вече није спавао ни једне секунде. Једноставно није могао. Мисли му нису дале. За вече је написао осам пјесама. Тема му је у била наравно Карисими. Красила је сваки стих и сваку пјесму. Ноћ му се чинила дуга. Ишчекивање је одужило ноћ. Напокон је дошло јутро или први дио ноћи, који су називали примапарс. Скочио је, узео штап и запутио се ка малом амфитеатру мудрости.
Дошао је раније. Није могао бити више у кући. Био је нестрпљив и
Argus Books Online Magazine # 13 63