Argus Books Online Magazine Argus Books Online Magazine #13 | Page 61

стари ормар на које је стаја слика његове покојне баке. Та слика је одисала стварношћу. Фелицитас када год би је гледао имао је осјећај да бака разговара са њим и да стоји тик испред њега. Гледао је њену фотографију са срећом, као да није мртва, јер је та жена заиста била таква, да је свему што би поогледала доносила срећу и радост. Њене очи на слици су биле тако ведре, пуне љубави и жеље да друге учини срећнима. Онда би Фелицитас лагано, споро издахнуо и поглед би пребацио на свог дједа. Испред њега су били дјед и нова узбудљива прича. Дјед поче причу узимајући велики дах, да напуни своја закржљала старинска плућа, а дјечак помно слушаше:
-Два брата радише чистећи двориште једног владара. Сваки по једно поље имаше да очисти. Први брат волише више забушавати, те кад год би чистио увијек би остављао мало земље не покупивши све. Други брат је редовно чистио све до задњег каменчића. Тако су дуго радили. Једног дана дође господар имања. Хтио је да све буде чисто за његове госте. Први брат чистише читав дан и читаву ноћ и опет не могаше све очистити. Други брат заврши све за три сата, узе новац од газде и оде кући својој породици да одмара.
Кад господар примјети да овај први брат није ујутро још завршио свој дио, одмах му даде отказ.
Човјек сад не зна шта ће. Петоро дјеце треба хранити. Слабо се хранише, разболише се и помријеше. Други брат настави радити код господара сам. Радише он и свој и братов посао.
За десетак година стече велику имовину: кућу и велико имање. Тад он поста господар и запосли два брата, млада и неискусна, да му чисте имање. Тад он њима рече:
-Чистите га редовно, не запуштајте га, јер ја изгубих брата због забушавања!
Фелицитас је упијао сваку ријеч дједове приче. Дјед је пред крај тихо говорио. Лежао је и даље. Није ни помишљао да устане. Дешавало се и прије. Дјечак би му донио чашу воде са шећером и дјед би се опоравио и почео би причати нову причу. Овај пут дјед попи чашу воде са шећером и оста лежати не говоривши ништа. Фелицитас је запиткивао шта му је, што више не прича. Дјед је осјетио да му се ближи крај његовог дугог путовања. Без обзира дјед се насмијеши. Знао је да је свој терет донио до краја. Једва је чекао да га отвори, а већ је претпостављао шта је у њему. Смјешио се задовољним осмијехом. Фелицитас се мало препао. Дјед онда рече:
-Не бој се Фелицитасе. Прати само свој пут. Не дозволи да завршиш као неки ликови из мојих прича. Немој скренути са пута. Носи све своје са собом: све своје жеље и снове, не дирај туђе, јер ако будеш дирао туђе изгубићеш своје. Фелицитас је размишљао о тим ријечима. Није их схватао, али их је записао. Дјед поживи још неколико минута и умре са осмијехом на лицу. Фелицитас га је гледао. Знао је шта значи крај путовања. Дјед му је реко да не плаче када он дође до краја путовања, јер не буде плакао онда ће дјед бити најсрећнији. Фелицитас није издржао и горко је заплакао.
Сад се увијек сјећа свих дједових прича али се увијек сјећа и дједовог краја који га још увијек боли али сада је схватао дједове задње ријечи и чврсто их се држао. Имао је циљ и кретао се путем право ка њему. Препрека је било али он се носио са њима. Носио се и са највећом препреком, са мраком. Тијело му је било у мраку али душа му је свијетлила унутар њега, свијетлила је као велика лампа у сред мрака.
Argus Books Online Magazine # 13 61